PAMĆENJE

Služi li vas dobro pamćenje? Malo bezobrazno pitanje, zar ne? Tko je to vidija da pamćenje ne služi! Treba samo sist, zagrijati stolicu, ne mislim grijalicom ili nečim drugim, već stražnjicom, i pamćenje je tu. Vrcaju tada petice na sve strane. Pa da, to je za one koji idu u školu. Što s onima koji su je davno završili? Njima treba nešto drugo: životna škola. Opet se čudite! Čemu!? Čovik neprestano uči dok je živ. Prestane li, propada u toj školi, rekosmo životnoj, i mora ponavljati što je propustija. I sad se ti nemoj mučiti! Taman posla! Uostalom, to je i zanimljivo. Neprestano saznaješ nove stvari. Sve prolazi kao u igri, znojiš se, ali si poletan i opušten, osim ako ti nije pod svaku cinu stalo da pobijediš. E, to je već druga priča, možda je ispričamo jednoga dana, kao i neke druge stvari koje sam vam rekao ispričati, a još nisam. Vidim vas kako mi se rugate da sam zaboravija. Nisam! Istina, imam dosta godina, ali se trudim ispunjati svoja obećanja. Ako Bog dadne, još je pisanja pred nama. Ne dadne li, razgovarat ću gore s anđelima o vama i o svojim obećanjima. Nadam se da ću stići k njima. Trudim se biti dobar, iako moja Jela ponekad vrti glavom, a nekad i unuci s njom. Ma, to oni mene više zafrkavaju, nego što ozbiljno misle. Barem se meni tako čini.

A kad smo već kod pamćenja, da vam ispričam jedan svoj doživljaj ovi dana. Iša ja kod jednoga čovika u Split. Triba sam s njim obaviti neki posa i da mi bude ugodnije poveja sam još neke prijatelje sa sobom. Budući da ne znam točno di stanuje, upalija sam ono čudo koje zovu putni navigator ili tako nekako. Meni i još nekima se to ne sviđa pa smo jednoga dana, vozeći se, nazvali ga »tetka«. Baš tako. Ženski glas govorija nam je neprestano koliko još kilometara ima do nekog mista, da skrenemo livo, desno, polukružno, ovako-onako, tako da nam nije ništa pametnije palo na pamet nego »tetka«. I otada ga tako zovemo. Vodila nas je tetka, dakle, prema Splitu. Uživali smo u vožnji. Sve je išlo ka podmazano. U jednom trenutku tetka postavi zastavicu. Još malo pa smo stigli. Odlično! Ali, uličice starog dila grada su uske, neke su jednosmjerne i, naravno, promašili smo. Tetka je govorila da preračunava put i upućivala nas kako se vratiti kamo treba. Malo smo je slušali, malo nismo i na kraju se nađosmo pred jednim zidom. Prikorno smo je pogledali. Što sad? Zovi čovika kojem idemo. Iznenadili smo se, uopće nismo bili blizu. Ali kako? Ulica odgovara, broj kuće također. Tetka je šutila. Sitih se kao grad utipkati Podstrana, jer tamo smo išli. Tetka živnu i dade nam putanju za istu ulicu i broj, ali na drugom mistu. Naše je pamćenje krivo. Split je u blizini, ali nije u Podstrani. Rekosmo da se više ne ćemo ljutiti na tetku. Sjetismo se one izreke da najprije treba pomest isprid svoji vrata. A čovik nas ugosti, što ću vam reći!

Miljenko Stojić

Cvitak, IX, 5, Međugorje, siječanj 2009., str. 33.; Radiopostaja »Mir« Međugorje, Jasnoća pogledâ, Međugorje, 30. ožujka 2009., 13.15 – 13.45