PRIČA O SUZANI

u Miljenko Stojić – Krešimir Šego, Anđeli moji, ICMM, Međugorje, 1999.
 

PRIČA O SUZANI
(odlomak)

Suzanin bivši život

Dok je bila mala, Suzana nije razumjela zašto joj roditelji neprestano govore da bude oprezna dok se igra. Nije znala ni zašto su djeca nekako bolja prema njoj nego prema drugima. Ponekada se, istina događalo da je ismijavaju, ali vrlo rijetko.

Jednoga dana joj je sinulo: »Ja ne mogu ni hodati ni govoriti kao druga djeca«. To ju je prenerazilo. Zaplakala je kao nikada u životu.

A dan je bio sunčan i lijep. Ptice su pjevale.

»Zašto i ja nisam kao drugi« – upitala je svoje roditelje. »Rodila si se bolesna« – rekli su joj. »Hoću li ostati ovakva« – dalje je pitala. »Da« – odgovorili su, »liječnici tu ne mogu pomoći«. »Ali zašto sam ja ovakva« – kriknula je Suzana? Roditelji su je nijemo gledali.

Kako je rasla, Suzani je bivalo sve gore. Već davno radost ju je napustila. Mnogo je razmišljala. Što činiti? Vrativši se jednoga dana iz škole za bolesnu djecu, donijela je odluku. Pogledala je u nebo i rekla: »Bože, voljela bih da sam drukčija, ali prihvaćam se i ovakvom i želim živjeti«. Zaplakala je, ali sada od radosti.

Suzanino ozdravljenje

Kad je došla u Međugorje, Suzana nije došla od Boga tražiti ozdravljenje. Znala je da je važnije biti sretan i zadovoljan, nego li imati zdravo tijelo. Žalila je one koji su patili ako nisu bili, prema svome mišljenju, dovoljno lijepi i zdravi.

Drugi dan po dolasku u Međugorje, Suzanu su donijeli na Brdo ukazanja i stavili je između dva kamena. Oslonila se na njih kao na dva dobra prijatelja. Molila je. »Gospa se ovdje uistinu ukazala« – zaključila je nakon molitve. Srce joj je bilo puno radosti.

I sutradan je Suzana željela otići na Brdo ukazanja, ali je nije imao tko tamo odnijeti. Malo je hodočasnika još bilo u Međugorju. Suzana je ostala kraj crkve i molila. Činilo joj se da je nekako posebno dobro danas, ali se nije na to obazirala. »Bilo bi lijepo ozdraviti i sam otići na Brdo ukazanja i Križevac« – pomislila je u sebi dok je promatrala ova glasovita brda.

Svećenik je predvodio svakodnevnu večernju krunicu. Mnogi su klečali. I Suzana je to zaželjela, ali kako? »Ustani i klekni« – čula je glas u sebi. Poslušala je. Kad je shvatila što se događa, oblila ju je velika radost. »Ja mogu hodati« – odjekivalo joj je u glavi. Pokušala je naglas moliti. »Ja mogu i jasno govoriti« – čula je samu sebe. Ljudi oko nje u čudu su promatrali što se to događa.

Te je večeri u crkvi Sv. Jakova u Međugorju bilo naročito svečano. Svećenik je objavio da je Suzana ozdravila. Svi su zahvaljivali Bogu.

»Bože, hvala ti. Vraćam se u Ameriku, iako bih rado ostala ovdje. U Americi neki ljudi nisu dobri prema tebi, ali ja ću biti dobra. I njima ću pomoći da budu takvi« – odlučila je Suzana.

Miljenko Stojić