Print Friendly, PDF & Email

Nije vani padao snijeg, toga u Hercegovini malo ima, ali je bilo tako hladno. Sunce grije, misliš da se može hodati u kratkim rukavima, a ono ti uši otpadaju od leda. Brrr.

Sjedili su u toploj sobi i razgovarali. Računalo im već bilo dosadilo, bolje se odmoriti od svega toga. A i nije nešto čemu, govorili su. Već su oni to davno shvatili i baš ih sada briga za sve.

»Jesi li kupio dres«, upita Draško.

»Za što?«

»Čuj za što. Igraš mali nogomet i kao čudiš se. Ajde, ne pravi se važan. Čuo sam da su drugi kupili.«

»Aha. Pa jesam nešto.«

»Opet ti zanovijetaš. Ne moreš kupit nešto dresa, moreš ga samo kupit cila ili gotovo.«

Znao je sve to Tadija, ali nije znao odgovor. Ima nešto novca, kupili bi mu dres i roditelji kad bi zapitao... Imao je on drugu računicu. Valjda će se netko sjetiti da mu nabavi dres, a roditelji neka mu kupe bicikl. Treba mu i jedno i drugo, teško da će moći oboje zajedno. Nije o tomu ništa govorio Drašku. Njemu njegovi kupuju što god zaište. Samo, dosadno je to. Gomilaš stvari i one ti stalno smetaju, umjesto da nabaviš samo ono što ti treba i onda si miran.

»Ma, bit će i to uskoro. Pusti to kraju. Važno je dobro igrati, sve drugo će doći kasnije.«

»E, jesi ga pametnjaković. Danas stalno nešto pametuješ. Moraš imat dres da bi mogao igrati u momčadi. Svi će ga imati. U tom dresu igraju se utakmice i kod kuće i kad nekamo odemo. Ja imam dva dresa. Ako oćeš mogu ti jedan posuditi.«

»Ne treba. Meni stiže iz Njemačke. Već su javili. Bolji su nego ovi ovdje.«

Draško ga je gledao ispod oka. Nije znao laže li mu ili je to stvarno istina. A i Tadija je nekako bio tajnovit. Zna da je malo slagao, jer ni o čemu nema pojma, iako se sve može tako dogoditi. Sinulo mu je da je stric otišao nekim poslom u Njemačku pa se može dogoditi da mu stvarno donese dres. Baš su nedavno o svemu tomu govorili, možda je upamtio.

»Ajde dobro. Nego znaš li ti što znači ono "Lupi" u nazivu našega kluba?«

Tadija stvarno nije znao, nekako ga sve nije ni zanimalo. Važno je da je se upisao u klub, da mu se sviđa, da sve ide dobro, da igra u prvoj momčadi, da je čak kapetan...

»Ne znam ti ja to. Meni je bitno da je to lako izgovoriti i zapamtiti. Neka trener o tomu razmišlja.«

»Igra bi, a svejedno mu za ime. Pričaš priče. Kad ti je svejedno, onda reci treneru da to promijeni u kenjce.«

Draško se stao smijati iz svega srca. Kako mu je to samo palo na pamet. Stvarno, svi bi znali za njih kad bi se nazvali »kenjci«. Morali bi onda znati i revati.

»Nja, nja, nja...«, revao je Draško po kući. Ušla je Tadijina majka. Oni je nisu vidjeli. Tadija je gledao, a Draško revao iz petnih žila. Zastali su tek kada se ona nakašljala.

Prvi se snašao Tadija.

»Nešto se mi igramo, pa...«

Nije ništa rekla. Neka samo ne razbijaju, a to što revu možda je i dobro. Izmorit će se pa će biti mirniji. Što sve ne će djeca učiniti, mrmljala je u sebi.

Otišli su u drugu sobu. Ovo do sada je nekako bez veze završilo. Mogla je još malo biti vani, što je upravo sada morala doći.

»Ja mislim«, mudrovao je Draško, »da to znači lupi po lopti, igraj dobro. Što bi moglo drugo značiti? Nije valjda da znači udri po drugome? Onda bi to bio boks, a ne mali nogomet.«

Tadija nije znao što reći. A htio je riješiti tu zagonetku, kad ju je već Draško potegao.

»Vidi, neka tebe tu, nešto moram izići van, eto me brzo. Pogledaj ovu loptu koju sam dobio, dok se ja vratim. Ne će biti dugo.«

Drašku je ovaj Tadijin potez izgledao nekako čudno. Dobro, neka ide, kad mu se već ide. Zacrvenit će mu se uši. Pa se opet stao smijati. Tadija je mahnuo rukom i izišao van.

Čim je zašao za kut izvadio je mobitel. Znao on kako će riješiti zagonetku. Goran ispunja one križaljke, vjerojatno će znati i ovo.

Telefon je zvonio. Onaj mu se ženski glas javi i reče da traženi pretplatnik nije dostupan, da... Ma, tko nju što pita? Uvijek mu je to išlo na živce. Ta vidi i sam da ga nema.

Poslao mu je poruku, što bi drugo. Mora ići unutra, tako je hladno i da ga Draško ne zafrkava. Danas je nešto raspoložen, kao da se najeo ludih gljiva. Sad se i on počeo smijati te je takav ušao unutra.

Draško je buljio u njega.

»Budale čovika. Sigurno si nešto smišno vidio vani ili ti je ladnoća udarila po nosu, kao Didu mrazu.«

»A odakle ti znaš kako izgleda Did mraz? Ovdje ga u nas nikada nema. More bit da si ga vidija na televiziji. Samo, to ti nije jedno te isto.«

»Ti to znaš bolje od mene?! Kad si ga ti vidija? Ajde, ne pametuj.«

Počelo je očito bivati ozbiljnije. Tadija se taman spremao da mu odgovori kad zapjeva pijevac na njegovu mobitelu. Znao je, stigla poruka.

»Bolji ti je pivac, nego kenjac. Dobro si ti to namistija. Zamisli da ti usred razreda mobitel počne revat.«

I opet se Draško nastavi smijati kao prije. Tadija ga samo pogleda i pročita poruku. A to je to. Dobro.

»Samo se ti smiji. Ne znaš ni što znači ime našega kluba, kamo li da bi nešto drugo znao.«

»Pa što hoćeš, ne znaš ni ti. Ja sam barem nešto maloprije rekao, ti nisi ništa.«

»To ti znači: vukovi.«

»To znači tebi, a ne nama. Kako ti to znaš«

»Lipo. Znam.«

Draško zastade kao kad se čovjek nečega iznenada sjeti.

»Da ti to nisi za to izlazio vani? Nekoga si pitao i on ti onda odgovor poslao porukom. Daj mobitel da vidim.«

Tadija se najprije malo opirao, pa je popustio. Vidio je da nema kud. Draško je sve dobro pogodio.

»Lupi i na latinskom i na talijanskom znači vukovi«, pročitao je ostatak poruke.

»Ma jes pametan ovaj Goran. Te mu križaljke izgleda bistre pamet, ako imaju što izbistriti«, ispali Draško i nastavi se opet smijati. Brzo mu se pridruži i Tadija. A večer je polako padala.

Miljenko Stojić

Cvrčak, IX., 38, Čitluk, siječanj-veljača, 2019., str. 18.

Osobno