Print Friendly, PDF & Email

Vukli su se cestom njih trojica k'o tri kauboja. Čitav svijet je bio njihov. Zajedno s drugima igrali su košarku, dobro im je išlo i sada su veseli. Čeka ih kuća i vruć čaj, jer vremena su već hladna.

»Što ti meni ne dobaci onu loptu«, bubnu odjednom Mate.

»Koju loptu«, priupita Ivan?

»Kako koju«, nastavi Mate? »Bio sam potpuno sam na onom drugom kraju i moga sam im zabiti tricu dok si reka keks.«

»Manite se vi toga«, ubaci se u razgovor Stanko. »Pobijedili smo, što nam treba više. Bit će trica i sutra.«

»A jesi mi ga ti danas nešto pametan«, ne da se Mate. »Triba uvijek iskoristiti dobru priliku. Ja bih...«

»Ništa ti ne bi. Ne idu tebi trice kako misliš. Gleda sam ja to.«

»A tebi idu. Nisi danas pogodija ni ispred koša, pa kako bi iz daljine.«

»Vidi, vidi, oni bi se izgleda svađali. Daj, dosta s tim glupostima. Nego, tko će od vas večeras gledati utakmicu?«

»Koju utakmicu? Ima ih na tv-u koliko oćeš«, prijeđe Ivan na šalu.

»Pametnjakovića. Znaš ti dobro koju«, nastavi Mate u svađalačkom tonu.

»Jesmo li maloprije rekli da se ne ćemo svađati«, poče Stanko opominjati. »Ajdemo mi ko ljudi.«

»Ma nismo baš ljudi«, opet uskoči Ivan. »Mi smo ti dica. Ravno nam je do mora. Zar ne, Matetina?«

Mate je zastao. Nije volio da ga tako zovu. Kad su primijetili njegovu ozbiljnost, zastali su i oni. Onda su se počeli smijati koliko ih grli nosi. Mate ih je gledao nekoliko trenutaka pa se i on pridruži tomu zaraznom mijehu. Svi koji bi ih prošli, okretali su se za njima. Njih nije bilo briga.

»Što će koji od nas biti kad bude ljudi«, izjavi Ivan kad su se malo primirili.

»Ne može netko od nas biti ljudi, može ljud ali to nije pravilno«, opuštenije nego prije uključi se Mate.

»Kad bude čovik«, može li tako, upita Stanko.

»Može«, zagrajaše svi u glas, jače nego kada im se javi da nemaju nekog sata u školi.

»Pa, ja ću biti vatrogasac«, reče Mate.

»Ja ću biti vojnik«, reče Ivan.

»Ja ću biti fratar«, reče Stanko.

Stali su svi. Što je ovome Stanku danas? On da bude fratar? Ma daj! Puno njemu ima zelenih u glavi.

»Pitat ću ja Marinu šta ćeš ti biti«, izvali Mate.

Stanko se zacrvenio. Koja sad Marina? Je da mu je ona draga, draža nego druge djevojčice ali šta ona ima njemu određivat što će on biti. Bit će što hoće, a i neka ona i oni budu što hoće.

Požurio je sam naprijed. Ovi samo lupetaju.

»Hej, stani«, zovnu ga Ivan. »Mate se šali, pusti ga kraju. I laže. On da bude vatrogasac! Ne smi k vatri na kilometar. Triba njemu motiku u ruke pa neka ljudina kopa«, smirivao je stanje Ivan.

»A ti ćeš biti vojnik, je l' de? Ne smiš po noći izać prid kuću od straha. Znam ja tebe.«

»Danas nikako na zelenu granu«, opet je pomirljivo govorio Stanko. »Stalno se nešto svađamo. Idemo pogađat zbog čega je to tako. Ajde, najprije ti Mate.«

»Što ja? Pa više se vi svađate od mene.«

Opet se smijeh zaori cestom. Mate shvati da je ponovno krenuo krivim pravcem.

»Dobro, kad hoćete. Ja ću biti prvi. Mi se svađamo... Ma stani, ne svađamo se. Mi se malo prepiremo jer...«

Vrtio je glavom, ali ništa mu pametno nije padalo na pamet.

»Mi se sva... prepiremo jer... je danas ponediljak«, ispali Ivan.

»Kakve veze ima ponediljak i prepirka«, upita Mate?

»Ima. U subotu i nedilju nismo imali škole, malo smo se opustili, danas opet u klupe pa smo živčani i eto ti.«

»Eto tebi, ali meni škola nije mrska«, opet Mate poče kovrčiti.

Taman da će mu Ivan odgovoriti uskoči Stanko.

»Ja mislim da se mi prepiremo zato što je danas jugovina.«

»Kakva sad jugovina«, ote se Mati.

»Lipa. Vidiš da je vrime toplije, da je kišovito. To ti je tako kada puše jugo.«

»Ljudi moji, ili čovik moj, meni je svejedno što puše, važno je da je meni dobro«, poče filozofirati Ivan.

»Kada je puhala jugovina onda u Dubrovačkoj Republici nisu donosili nikakve zakone. Čovik tada ne može dobro mislit i zato nije dobro da se zakoni donose«, nastavljao je s prethodnom misli Stanko.

»Ti bi stvarno moga bit fratar kad tako govoriš. Di si to naučio?«

»Čitao sam na internetu. Naš je Dubrovnik nekad bio republika, bio je država. Njegovo brodovi i mornari plovili su po cilom svitu. I živili su dobro, iako su se tribali boriti za slobodu.«

»Ma ljudi moji, ja više ne mogu s vama«, pobuni se Ivan. »Dosta sa svim tim. Idemo se mi igrati. Drž' Mate loptu.«

Baci Ivan loptu, ali je odnekud iz sporedne uličice naletilo i vozilo. Lopta ga je promašila »za milimetar«. Čule su se kočnice kako škripe.

Naši kauboji nisu više bili kauboji. Skroz su se smirili.

Iz vozila je izišao Matko. Pogledao je njih, pogledao je loptu, pogledao je vozilo.

»Dico, budite oprezni. Nije ulica za igru.«

Bilo je to sve što je rekao. Oni su odahnuli. I onda su si nabacili peticu. Dobro je ipak sve prošlo.

Miljenko Stojić

Cvrčak, IX., 42, Čitluk, studeni-prosinac, 2019., str. 18.

Osobno