Print Friendly, PDF & Email

»Robi, Robi«, zvao ga je netko.

Provirio je kroz prozor. Bio je to Điđi. Što se dere? Baš je naša vrime. Ne ću mu odgovoriti.

Điđi je vikao još malo i onda je prestao. Robi je ponovo pogledao kroz prozor. Nema ga. Otišao je. Hvala Bogu. Neka ga svi puste ne miru, dosadni su.

Vrtio se po kući. I mrko pogledavao baku. Sve je ona kriva. Ostarila, ne vidi i pravi probleme. Što se radije ne moli Bogu umisto da hoda po kući? Da je did živ, njemu bi se požalija, ovako nema kome. Rekne li što protiv babe, izmlatit će ga ćaća i mater. Baš su čudni. Zašto je štite?!

Stvarno je dosadno kada nemaš mobitela. Mogao bi igrati igrice, nekoga nazvati, skinuti kakav novi program... Pa i nazvati Điđija. Jest se maloprije derao, ali što ima veze. Uglavnom se dobro slažu i lijepo je se s njim družiti.

Pogled mu pade na kućni telefon. Baš dobro, nazvat će ga. Ali koji mu je broj? Nije ga znao napamet, jer bi na mobitelu samo stisnuo »Điđi« i veza bi bila uspostavljena. Što sad? Možda baba zna, ali nju ne će pitati. Ne će i gotovo. Zapravo, zna ona vjerojatno broj njegove matere, često čuje kako pričaju na telefon, onaj u hodniku. Nema druge nego se snaći.

Obukao je vjetrovku, stavio kapu na glavu. Danas baš dobro puše, zima nikako da ode iz ovih krajeva. Nije ju nimalo volio. Ma sunce je bolje tisuću puta.

»Kud ćeš ti«, začu iza svojih leđa.

Kud se ona baš stvori? Mater. Sve mora nadzirat.

»Odo..., odo..., na igralište.«

»Sada na igralište?! Da ti malo ne zaobilaziš istinu? A tko te je ono maloprije zvao?«

»Điđi, odo kod njega«, snašao se.

»Kako kod njega? Maloprije si rekao da ćeš na igralište.«

»Pa mislim..., najprije kod njega, a onda ćemo zajedno na igralište, malo prošetati.«, ponovo se počeo snalaziti. Baš su dosadni ovi stari.

»Nešto petljaš, ali dobro. Vrime ti je da malo iziđeš iz kuće. Otkada ti se pokvari mobitel nekako si sav smušen.«

»Nisam smušen i nije mi se pokvario mobitel.«

»Pa što si onda?«

»Baba je kriva da je mobitel pao i da mu se razbilo staklo, zaslon ako znaš što to znači?«

»Vidi, vidi, on se sada duri i pametuje. Da ne bi zbog toga ostao kod kuće.«

Slegnuo je ramenima. Što mu je drugo preostalo. Malo je ipak pretjerao. Bolje da je šutio, stvarno bi ga mater mogla ostaviti doma.

»Idi sad, a poslije ćemo o svemu razgovarati. Ne možeš nam svima kvariti raspoloženje u kući.«

Mislio je nešto odgovoriti, pa je shvatio da je bolje šutjeti. Čitava ova gungula samo zbog toga stakla. Ma razbit ću ga. Ne treba mi nikako mobitel.

Majka Zlata gledala ga je kako zamiče ulicom. Dobar je, samo nekada zna izgubiti kompas. Još odrasta, takav je život.

Otišla je do bake Ive. Našla ju je kako sluša prijenos krunice preko radiopostaje. Znala je da ju ne smije prekidati. Baka je revna u tomu. Ulovila je njezin znak da će poslije razgovarati. Ajde dobro, može tako.

»Što se to događa između tebe i Robija«, izravno ju je upitala?

»A što bi se događalo? Ništa. Zapravo, vidim kako me nešto mrko pogledava i izbjegava. Tila sam ga pitat što mu je, ali nisam imala prilike.«

»On spominje nekakav mobitel, da si ti za nešto kriva, da mu se razbilo...«

»A to«, nasmija se baka. »Što nije odma reka o čemu se radi. Lako ćemo s tim.«

»O čemu se tu radi, ništa ne razumijem.«

»Ma ja jučer išla uzeti soka iz hladnjaka. Samo što sam otvorila vrata nešto fijuknu s vrha kraj moje glave. Bila sam se malo i prepala. Pogledam, kad na podu nečiji telefon, mobitel, kako vi to zovete. E, svašta. Uto uleti Robi. Zgrabi taj tel..., mobitel, i priko vrata. Eto, to ti je bilo.«

»Znači, nije stavio mobitel na hladnjak kako treba, ako mu je tamo uopće mjesto, i kad si ti otvorila vrata naravno da je skliznuo na pod. Dobit će šipku kad se vrati.«

»Pusti ti malog na miru. Nego, da mi to popravimo?«

»Što da popravimo? Mobitel? Ja mislila da se ti samo znaš molit Bogu, a ti popravljaš i mobitele«, stala se nevjesta šaliti.

»Okani se priče. Nego, nazovi Juru.«

»Što će nam sad Jure?«

»Njegov mali popravlja te mobitele. Ako može drugima, može i Robiju. Ima baba nešto love, pa ćemo malom to uredit kako triba.«

Zlata je zastala razmišljajući. Što učiniti? Možda je bakin prijedlog najbolji. Idemo to napraviti i stvar skinuti s vrata. Ali koliko će sve trajati? Što reći Robiju kad ugleda da nema mobitela, bit će još veći cirkus u kući. Ide nazvati Juru pa onda odlučiti što dalje.

Bila je sretna kada ga je čula.

»Samo sat će trajati? Ma eto me odmah kod vas. Reci malom da ne uzima raditi ništa drugo.«

Jure se nasmijao. Shvatio je da je stvarno nešto žurno.

I bi kako je dogovoreno. Mobitel je kao nov stajao na Robijevom stolu.

Vrata su se otvorila i lupnula jače nego inače. Baka i mama su se malo nasmiješile. Šutjele su. Robi nije ni pozdravio, samo je uletio u svoju sobu. Kad eto ga ubrzo nazad?

»Čiji je ovo mobitel«, pitao je nekako smušeno.

»Kako čiji...«, započeše obje njih u glas i prasnuše u smijeh. »Tvoj, čiji bi bio«.

Robi ga je stao pregledavati. Stvarno, njegov je. Jedino zaslon nije s crnim staklom, nego s onim bijelim. No, i to lijepo stoji. K'o nov je. Počešao se po glavi. Njih dvije su ga gledale.

Razmišljao je. A i sam je kriv. Što je stavljao mobitel na taj nesretni hladnjak, a nikada ga tamo ne stavlja? Da ga je barem dublje gurnuo, ne bi pao.

Prišao im je. Najprije je poljubio baku, a onda mamu. One su ga zagrlile.

»Ima i kolača«, namignu baka i krenu prema kuhinji.

Miljenko Stojić

Cvrčak, IX., 43, Čitluk, siječanj-veljača, 2020., str. 18.

Osobno