Vukla se već druga ratna godina. Više-manje nitko nije napredovao, ali su se zbog toga nemilosrdno tukli. Mrtvih je bilo na sve strane. Netko je morao pobijediti u ovoj nepotrebnoj krvavoj utakmici.

Činilo mu se upravo tako. Umjesto da žive, zabavljaju se, stvaraju nešto novo i veliko, oni nasrću jedni na druge. I u tome koriste sve svoje sposobnosti. Uistinu su Englezi zakuhali gadnu kašu. Nije jasno, možda nisu oni, ali jest netko njima vrlo blizak. BBC je već bio spreman snimiti što se dogodilo. A Britanci su sve pustili u javnost kad im se učinilo da je najbolje. Puno podudarnosti da ne bi bilo i istine.

»Kota 561 ponovo je u našim rukama. Razbili smo ih. Zapamtit će kad su se drznuli krenuti na nas.«

Satnikov glas prenuo ga je iz razmišljanja. Dopadao mu se taj čovjek. Jednostavan, pošten i borben. Na njega si se uvijek mogao osloniti. Stipan je znao što hoće i kamo pripada.

»Dobro, odlično, osigurajte to sada kako treba. Nemojte da nas opet Bošnjaci iznenade. HVO brani svoje i tako će biti sve dok ne pobijedimo.«

Izgovorio je ove riječi sa sjećanjem na rodnu kuću. Tamo su mu otac, majka, brat, drugi su se razišli. U toj je kući odrastao, naučio se stavu prema životu. Vrijednosti, one katoličke, koje je odatle ponio nije uzdrmala ni započeta vojna karijera u JNA. Vojnički život je volio, hrvatske vojske nije bilo da joj se priključi, a i od nečega se moralo živjeti. Pun zdravlja i snage prijavio se u postrojbu za posebne namjene, specijalce, tako se to tada zvalo. Stvarno se namučio u stjecanju potrebnoga znanja, ali je vrijedilo. Čim je zapucalo pobjegao je među svoje. U mladoj hrvatskoj vojsci brzo je dogurao do generala. Nije se štedio i to su posebno cijenili.

»Što ćemo sa zatvorenicima«, opet je satnik upadao u tijek generalovih misli.

»Koliko ih ima?«

»Pun onaj naš manji autobus.«

»Neka ih u njemu dok ne smislim nešto. Ovdje ne mogu ostati. Nema nikakvih uvjeta za zatvor. U međuvremenu im dajte štogod za pojesti i popiti. Ne želim da nam iko išta može predbaciti. Sve će ovo jednoga dana proći, a onaj ko ostane ne bi se treba stiditi svoje uloge tih dana.«

Satnik se malo namrštio, ali nije imao kud. Ta ne bi im ništa bilo da još neko vrijeme sjede u tom autobusu i razmišljaju što će biti s njima. Još su maloprije bili spremni sve poubijati i popaliti, neka sada malo plate za to. Znao je i sam da te misli nikuda ne vode, samo nije ih mogao tek tako odgurnuti od sebe.

General je nazvao stožer. Slažu se da budu prebačeni do grada, ali ne odmah. Sve je popunjeno, moraju im pronaći mjesto, odrediti ljude koji će ih čuvati. A to nije tako lagano. Svakomu je netko poginuo u sukobu s njima. Jednima brat, drugima rođak, trećima prijatelj, četvrtima suborac. Moraš dobro paziti da nekome ne popuste živci i da tada ne napravi darmar.

Zovnuo je Stipana. Prenio mu je što je zaključeno i naložio mu da se pobrine za ljude. Da, oni su za njega unatoč svemu bili ljudi. Nije si nikada dopustio početi ih drukčije poimati. Počne li tko zna na čemu će to završiti. Kratak je korak do zločina.

Sjetio se brata. Bori se tu u blizini, ali u drugoj postrojbi. Nije htio da bude pod njegovim zapovjedništvom. Bojao se bi li mogao biti pravedan u borbenom raspoređivanju. Ljudski je nastojati zaštititi brata. No, imaš li pravo zbog toga žrtvovati drugoga? I kako znati jesi li to htio ili se samo slučajno dogodilo? Mučila su ga ta pitanja i zbog toga ih je presjekao na ovaj način. I bez toga ima dosta muka.

Vani su izdavali naredbe. Njegovi vojnici. Čuvao ih je kao svoju djecu koju još nije imao, ali bit će i to jednoga dana. Samo da rat prođe. Dogovorit će se tada s bratom gdje će koji saviti obiteljsko gnijezdo. Najbolje da njemu prepusti očevinu, a on će se već nekako snaći. Uostalom, takav mu je i životni poziv. Možda mu dodijele i stan, tko zna.

Satnik je ponovno ušao. Sad mu je već počeo ići na živce. Može li već jedanput prestati? Tako bi se htio malo odmoriti.

»Znaš...«, započeo je Stipan i zašutio.

»Što?«

»Ovaj, ovaj....«

»Ma, daj, reci već jedanput.«

»Ovaj, brat, poginuo je, javili...«

Nešto ga pokosi posred srca.

»Čiji brat? Tvoj, moj, nečiji?«

»Tvoj«, procijedi vojnik pred njim.

Stao je kao ukopan. Osjećaji su se miješali u njemu. Činilo mu se da nestaje, pa opet dolazi, da sanja, da je stvarnost oko njega, jednostavno sve je bilo u pokretu. U glavu mu je postupno ulazilo gdje je i što se događa. Ovih dana gledao je smrt braće nekih drugih, danas gleda smrt svoga brata. Život je tukao nemilosrdno.

Nije znao koliko je dugo stajao tako oduzet. Onda se mašio za opasač. Samokres, uvijek spreman, visio je o njemu. Opasao se i krenuo prema izlazu. Prethodno je u prolazu uzeo nekoliko šteka cigareta. Stipan ga je nijemo pratio. Zaputio se prema autobusu.

»Znate, generale, nemojte...«, izusti Stipan.

Samo ga je mrko pogledao i stupio među uhićenike. Nijemo su zurili u njega. Znali su tko je i što mu se dogodilo. Netko im je maloprije kroz psovku rekao o tome. Nisu se nadali ničemu dobromu. Pamte kako su i sami rješavali slične okolnosti.

General nije ništa govorio. Najprije ih je okrznuo dugim, bolnim pogledom. Mogao je svašta značiti. Nakon toga otvorio je prvu šteku i u tišini počeo dijeliti kutije cigareta. Zrak se mogao rezati nožem. Vani su stajali stražari sa spremnim oružjem. Na što li će sve ovo izići? Najradije bi da nisu tu, da se negdje bore, da znaju što trebaju učiniti. Ovako...

General je podijelio i posljednju kutiju. Stajao je na kraju autobusa. Sve su glave i dalje bile uprte u njega, pratile su ga još od početka.

Popravio je opasač. Vidjelo se da se uhićenicima ledi krv u žilama. General je duboko uzdahnuo.

»Vi ste meni ubili brata, a ja vama poklanjam život«, reče jednostavno. I iziđe.

Sve je bilo prebrzo da itko išta posebno učini. Kao da su se skamenili na mjestu. A generalu u mraku kanu suza. Otrao ju je dlanom, onako muški. Zapadala je noć, duga, ratna. Mediji su izvješćivali o propasti mirovne konferencije, o novim naumima za zaustavljanje rata, o slanju mirovnih trupa i o puno drugih gluposti.

Miljenko Stojić

veritas.com.hr, 15. prosinca 2012.; hrsvijet.net, 22. prosinca 2012.

»Tata, ja bih na utakmicu Hrvatskog bojovnika! Možemo usput posjetiti i tetu Miru.«

»Sine, znaš li ti gdje igra Hrvatski bojovnik? To ti je...«

»Znam gdje je to!«

»A onda zbog čega ići gledati baš njega? Otkad si ti promijenio momčad za koju navijaš? Uz to, daleko je to, nađi nekog bližeg!«

»Pričao mi o njemu onaj tvoj iz HSP-a. On kaže...«

»Stani. Moja stranka nije HSP. Ne miješaj to. I okani se bavljenja politikom.«

»Baš me briga za stranke. A politike ću se okanuti kad se ona okani tebe. Onaj glupavi Zlatko mi sav sretan reče da bi ti mogao u tamnicu.«

»Vas dvojica pustite priču po strani, ručak je!«, čuo se glas iz kuhinje.

Ićan je ostao sjedeći. Svojim starim dobrim kanalima načuo je već i on o tome. Uprli su sve sile strpati ga iza rešetaka i onemogućiti njegovo političko djelovanje. Nije im bilo dosta što su ga lažno optužili, sada još i to! Kamo ide ova zemlja i kakva je budućnost naše djece?

A mogao je sve to izbjeći. Odbio je nižerazredne službenike međunarodne zajednice koji su mu pokušavali predočiti put kojim treba ići. Za uzvrat bi dobio neometanu politički karijeru i, razumije se, mnoštvo prilika za stjecanje bogatstva. Ovako ne može otići ni do sestre, odnosno ne može pogledati utakmicu koju sin želi. Sve je dobro dok mu može pružiti neke druge, jednostavnije stvari. Koliko ih je koji ni to ne mogu iz raznoraznih razloga. Tako mu je teško vidjeti one koji su bez bilo kakve krivice najureni iz politike. Ostavši bez radnih mjesta neki se nisu uspjeli vratiti na ona stara ili druga slična njima. Briga Međunarodne zajednice za to! Njoj je najvažnije da je postigla svoj cilj.

»Hoćeš li ti doći ili da mi počnemo? Ohladit će se.«

»Samo vi počnite. Nisam nešto gladan.«

Ako bi otišao do Georga, možda bi se sve popravilo? On vedri i oblači u sjeni. Viđali su ga u određenim stanovima u kasno doba noći. Samo, to je značilo da su oni morali mijenjati svoja politička uvjerenja. A ja to ne mogu. Ne mogu ni to da nekoga molim za ono na što imam potpuno pravo. Ljudi su me demokratski izabrali i traže od mene da zastupam njihove probitke. A ja sam ograničen u tome. Najprije su me optužili, kao i neke druge, a sada me žele lišiti slobode. To što ništa nije dokazano, nikoga nije briga. Nazvat ću Blaža da vidim što on misli.

»Čime ti razbijaš glavu? Otkači ih. Radi svoj posao.«

»Ma, ne može to tek tako. Jedna stvar povlači za sobom drugu. Mogu ja njih otkačiti, mogu im svašta reći, ali što onda? Mislim da jedva čekaju da to učinim. Imaju već svog kandidata koji će stvari povesti u smjeru koji oni priželjkuju.«

»Neka vodi. Ako je narod glup, ići će za njim, ako nije, ostat će sam. Ne sačuvaš li sebe, ne ćeš sačuvati ni narod.«

»Neka, neka, ipak ću ja pokušati. Ako i odem koji dan u tamnicu, nije to ništa. Ta i tamnica je za ljude.«

»Slušaj ti mene! Odeš li u tamnicu, teško ćeš se iz nje iščupati. Nego, gledaj ti da ne odeš u nju. Drugo, zbog čega me ponovno zoveš s mobitela? Zar ne osjećaš da nas prisluškuju? Odjekuju nam glasovi kao u nekoj staroj kanti. Što više jednom ne kupe pravu opremu pa nas počnu prisluškivati kako Bog zapovijeda!?«

»Briga me tko sluša i tko ne sluša. Ja sve ovo i javno zastupam, istina malo drukčijim riječima. Dođi da popijemo koju.«

»Nemam vremena sada. Javit ću ti kad mognem. Ajde, Bog!«

Ićan je opet ostao sam sa svojim mislima. Puno upitnika. Treba misliti na obitelj, na sebe, na narod, na mnogo toga. A put nije tako vidljiv. Svaki potez ima svoje nedostatke.

»Tata, s tobom nešto zbilja nije u redu. Ne ćeš da jedeš, ozbiljan si, buljiš u te novine...«

»Ne buljim ni u kakve novine, razmišljam, a jest ću kasnije.«

»Dobro, što se odmah ljutiš!? Vidiš da nisi u redu. Nego, ja bih trebao otići kod prijatelja. Brzo ću se vratit.«

»A jesi li ispisao domaće uratke«, začu se iz kuhinje.

»Jesam. A i nije bilo nešto posebno.«

»Svejedno. Bolje bi ti bilo da malo više učiš.«

Odmahnuo je rukom i izišao. Njih dvoje su ostali sami.

Manda je sjela kraj muža. Promatrala ga je nekoliko trenutaka.

»Dijete stvarno ima pravo. S tobom nešto nije u redu. Razbi te misli, ništa ti one ne će pomoći.«

»A zar i ti nisi govorila...«

»Jesam, govorila sam, ali što se tu može. Briga ti ništa ne će pomoći. Ako do sada nisi razmislio i ako ti do sada nije jasno, nikada ti jasno ne će ni biti. Ti si samo kotačić u golemom ustroju. A oni to znaju. Toliko...«

»Ne može to tako jednostavno. Ti misliš...«

»Opet žuriš. Ništa ne mislim nego ti kažem. Toliko koliko uspiješ u sebi pomiriti svoje želje i svoje mogućnosti, toliko si jak. Ostalo je samo priča.«

»Vidi, vidi, nešto smo pametni danas.«

»Samo ti budi zajedljiv. Sjetit ćeš se ti ovih mojih riječi.«

»Hajde, hajde! Imam već nešto smišljeno u glavi. Ispričat ću ti o tome kasnije. Upali televizor da čujemo vijesti.«

»... međunarodni predstavnik kaže da to više ne će moći ići tako. Korupcija je zahvatila duboke korijene u našoj državi. Strani suci pomoći će domaćem pravosuđu uhapsiti sve one koji su se kroz protekle godine ogriješili o zakon. Preduslov je to za ulazak u...«

Čitavom rukom poklopio je daljinski upravljač. Tuf, nova slika! Gledateljstvo se kidalo od smijeha, dok su klaunovi izvodili svoje smiješne točke. Lavovi i razne druge divlje životinje čekale su svoj red.

Miljenko Stojić

Vitko, X, 13, Široki Brijeg, kolovoz 2011., str. 111. – 112.

Prvi korak. Drugi korak. Treći korak. Štropot.

»Šta je sad opet? Šta ne miruješ? Zovi ako ti nešto triba.«

»Evo zovem i ništa mi ne triba.«
Jaka je osjetila da nešto nije u redu. Obrisala je ruke o pregaču i požurila iz kuhinje. Bacila je pogled kroz prozor. Približavala se večer, polako, kao magla iz doline. Samo da ovo nevrijeme stane. Snijeg je već danima padao. Izišao je svakome na vrh glave.

»Šta si to uradio, jadan ne bija?! Moga si se sav slomit!«

»Moga sam, ali nisam. Je li ti lakše?«

»Ajde, ajde! Nego, šta si tija? Reci, doniću ti.«

»Tija sam do telefona!«

»Do telefona!? Pa kud se ustaješ! Znaš da smo neki dan stavili drugu žicu i da ti ga mogu donit u krevet kad god oćeš. Što malo ne misliš. E, ti kad nekamo upravčiš ne daš se smest. Ma kud se udado za te? Pravo su meni govorili da se triba udat za onog ko oće slušat.«

Jole je šutio. Znao je da ona ima pravo. Uzela ga je nježno ispod ruke, kao u mladenačke dane, odmah je to osjetio. Bio joj je zahvalan na tome. Otkad je bolestan bolje je spoznao vrijednost drugoga u svome životu. Ali, da mu je sada samo... Nije dovršavao misao. Osjećaji su u nutrini sve govorili. Kovitlali su njime i smirivali se, pa opet. Nije mu bilo mrsko. Spoznavao je neke nove stvari, odgrtao žeravu koja je davno bila spepeljana. Život je uistinu čudan, ne pita što hoćeš, a živjeti se mora.

»Eto, tako! Samo lezi. Telefon ću ti donit. Telefoniraj koliko te volja. Platit ćemo, koliko god da košta. Znaš da se more.«

»Nemoj ništa donosit!«

»Čuj, nemoj ništa donosit! Šta je sad!? Ljutiš se što sam govorila o plaćanju. Triba mislit na sve. Teška su vrimena. Samo se ti duri. Ne će ti to ništa pomoć. Pametnije bi ti bilo da se Bogu pomoliš. Svak će prid njegovo lice. a tada, kako komu. Ja kad bi mogla, dala bi ti nešto od onoga što sam uvatila, ali ne mogu. Svak je tamo sam. Ma, šta ja tebi ovo pričam!? Radi šta oćeš.«

»Ne ljutim se i nemoj krivo tumačit moje riči. Ti ćeš zvat.«

»A koga to? Dosad nije bilo tako. Nisi mi nikad dava da se mišam u tvoje posle. Ti si bija muško, a ja žensko i govorija si da triba tako.«

»Opet ti! Zovi mi Pašu.«

»Pašu!? Šta je tebi!? Ti stara komunjara, a on stari ustaša, odnosno adezeovac, kako li no se to sad zove? Oćeš da ti se narod ruga!? Sad to smiju, a onda nisu smili. Prominila se vrimena, stari moj! Vi više ne vladate. Ne more se uvik bit gore, triba i neko drugi zasist na to misto. Bolje da se malo miša. Taako je sigurnije. A vidiš...«

»Prvo, on nikad nije bija ustaša. Drugo...«

»Nije bija ustaša!? A kako ste ga ti i tvoji drukčije zvali? Nije valjda da ste sve odjednom zaboravili?! Pomatušili! Ma nemoj! Misliš da se ja ničega ne sićam? Zato ga je milicija onako ispendrečila kad je bio 10. travanj i kad su mislili da je on ono pisa. Moga je čovik ostat bez bubriga, sva sreća da nije. Izgubili bismo tako pametna čovika. Ta ne bi bija jedini. Kad se sitim samo Bleiburga, Križnog puta sve do one doli Makedonije, UDBE, OZNE i svakakvi ti organizacija, ne znaš ko je, samo biju, dođe mi pobisnit. Čuješ ti...«

»Dosta mi je tvog pametovanja. Što si stala političarit. Kad si već započela, mogla si tako i prije. Nego, zovi Pašu ako oćeš. Ustaša nije bija, ako ništa drugo jer se rodija puno poslin rata. Da je bija za svoj narod, bija je, nije to grij. Ustaše su bile neki drugi zbog koji se sve ovo i odigralo kako se odigralo. A možda i nije, jer nisu dali da bude drukčije. Ma sada je svejedno.«

Jaka je zašutjela. Uvidjela je da to nisu ona svakidašnja kućna podbadanja. Nešto se drugo odigrava u Jolinoj duši. Uostalom, nije dobro govoriti kad se čovjek uzruja. Tada pusti jezičinu i rekne ono što i ne misli. Poslije ti liži, ne može se vratit rečeno. Uzela je polagano telefon, donijela ga do njega, još jedanput ga pogledala i polako okrenula broj gledajući kroz naočale.

»Jesam, ja sam! Jole bi te tija vidit.«

Pogledala je upitno u njega.

»Kaže, da što prije dođeš to bolje.«

Popravila je Jolin jastuk, namjestila zavjese i smjerno izišla iz sobe. Bilo joj ga je zaista žao. Držala ga je dobrim čovjekom, iako joj se nije sviđalo da ne ide u crkvu. Pitala ga je o tome, ali joj to nikada nije do kraja objasnio. Njoj nije branio. Nekoliko ga je puta uhvatila kako se moli. Nadala se da će se promijeniti jednoga dana. Čitala je u knjigama da se može ponekada tako okrenuti u životu. Samo treba moliti. I ona je to činila. Međutim, što je vrijeme prolazilo sve joj se više činilo da ona nije te sreće. I bilo joj je žao. Ipak, negdje u dubini nada je tinjala.

»Dobar dan, Jole, kako si? Čini mi se da si bolje!«

»Vazda Isus! Moga si lipo pozdravit, nisam ni ja magare!«

»Mislio sam...«

»U životu ti je najgore mislit. Nego, kako si ti?«

»Dobro sam. Djeca idu u školu, ona starija će ubrzo maturirati, i tako.«

»A, kako su ovi tvoji?«

»Pa, dobro, mislim da ćemo uspjet i...«

»Šta se bojiš! Znaš da te ne ću izdat. Nisam to činija ni onda kad se moglo i kad su to tražili od mene. Ajde, upri u čovika kojem sam to napravija!«

»Znam, znam, da si bio u redu. Ali, eto, pripadao si njima... No, dobro! Ovi moji idu naprijed. Mislim da će osvojit izbore. Barem se tako sada čini.«

»Misliš ili si uviren?«

»Uvjeren sam. Narod nikad nije bija zagrijaniji nego danas. Ako sad ne stvorimo državu, ne ćemo nikad!«

Joli su svijetlile oči. Paša nije znao je li to od njegove bolesti ili od ove zajedničke priče. Sve mu je ovo bilo čudno. Pustio je da događaji idu nekim svojim putom. U posljednje vrijeme mnogo se toga drukčije odvija.

Kava je već odavno bila popijena. Jaka je ulazila nekoliko puta, kao da nešto traži. Ustvari, htjela je vidjeti što se to događa. Šta ima Jole toliko pričat Paši? Nisu nikad tako činili, nije valjda da se Jole pripa smrti? Oči su joj zasuzile.

A bilo je toga puno za ispričati. I Paši su se oči zasvijetlile. Odjedanput je shvatio mnoge događaje u selu, odnosno u čitavoj Dolini. Taj ustaški velikan, bez da je to htio, zaista ih je zavio u crno. Izgubio je zajedno sa svojima rat, a oni koji su došli nisu znali za milost. Osvećivali su se čitavoj Dolini. I ljudi su se morali snalaziti kako su znali. Razmišljao je on nešto slično i prije u svojoj glavi, ali sada je sve to čuo iz nekih drugih usta. Polako se otvarala čvrsto zatvorena kutija. Kamo sreće da je i prije. Oni to nisu dali, a svaki su dan trabunjali o bratstvu i jedinstvu i sličnim glupostima. Trebalo nam je samo zajedništvo, pomirdba i čuda bismo napravili. Ali nikad nije kasno.

»Dobro, donit ću, moj Jole, čim budem mogao. Nemam je trenutno kod sebe, ali ću je nabavit. Pazi malo na tu bolest.«

Jole je prečuo ovo zadnje i odgovorio: »Čekam te. I neka bude dovoljno velika. Došlo je njegovo i naše vrime.«

Jaka je bez riječi ispratila Pašu do vrata. On se lijepo oprostio i otišao u noć. Negdje su u daljini psi lajali, tko zna čiji.

Tih dana Jole je slabo spavao. Kao da se bolest pogoršala. Bio je povučeniji nego inače. Očito je nešto duboko razmišljao. Znao je popušiti i koju cigaretu. Jaka ga je tada prijekorno gledala, ali je šutjela. Nije znala kako mu drukčije pomoći. Valjda će sve ovo brzo završiti, mislila je.

»Je li se javija Paša? Nešto ga dugo nema!«

»Ma, nije baš dugo. Javija se i reka da dolazi za sat-dva.«

»Dobro, dobro!«

I došao je Paša. Nosio je nešto zamotano pod rukom. Jaka ga je slijedila u Jolinu sobu. Nešto je kao brisala, popravljala, a oči su letjele prema Joli i Paši.

»Evo, donio sam.«

»Razmotaj.«

Jaka je znatiželjno gledala, samo sada otvorenije.

»A, jesi mi lip, moj Vrane. Neka, neka! Dobro ti meni doša. A sad ti, Jake, skini onog odozgor. Njegovo vrime nikad nije ni bilo došlo. On je uvik bija uljez. Skini ga i daj mi ga vamo.«

Jaka je zbunjeno obavljala što joj je bilo zapovjeđeno. Dodala je Titovu sliku Joli.

»Dolija ti, a? E, moj razbojniče! Tebi je misto doli.«

Nageo se koliko je mogao i iz sve snage šutnuo sliku pod krevet. Staklo se razbilo, a on je zaškrgutao zubima od boli. Zanos je bio jači od trenutne snage. Oboje su mu priskočili u pomoć. Nježno su ga spustili na jastuk. Duboko je disao. Graške znoje izbile su mu na čelo. Oni su ga zabrinuto gledali.

»Dobro smo ovo obavili, a!«, rekao je kad se pribrao. »Odavno sam ovo čeka. Nemojte me gledat tako. A kako sam drukčije moga živit? Oni stiskli Dolinu, mom ćaći, a ni meni kasnije, nije se išlo u Njemačku, i što sam drugo moga bit nego komunjara? Ćaća nije, ima je samo mene i moga me je ranit. A ja i imam sedmero, kako znate. I svako oće izist, i popit, i školovat se, i šta ti ja znam šta sve ne! E, ja, tako ti je to bilo. Nego, šta se ja vama ovdi ispovidam. Paša, donija si mi Vranu u kuću, sad bi moga dovest i pra Vranu, ako se tvoji već nisu zakačili s pratrin. Svaka vlast je kvrgava i gleda samo na se.«

»Nisu, fala Bogu, i ja se nadam da ne će, iako fratri znaju korit. A što će ti fra Franjo?«

»Tija bi se ispovidit. Ti, Jake, ne gledaj me čudno. Ne ću ja još umrit, reka mi je to neki dan oni doktur, ali držati onog lupeža toliko dugo u kući velik je grij. I još nešto, Jake! Zna san ja otić u crkvu i ispovidit se, iako ne nikad ovdi. Iša san tamo di me niko ne zna, znaš da bi ovi naši odma to prinili. Nikakva me slika ne bi spasila. A tebi fala što si išla javno u crkvu i dicu odgajala i...«

Okrenuo se prema zidu. Očito, suza je krenula niz oko.

»I još nešto, Paša. Donesi mi i propetlje. Oću da ga vidin s ovog jastuka. Važnije je ono i od Vrane i od sviju nas. Ono je naša prava slika. Uvik nas spasavalo, čuvalo i upućivalo. Pod njim smo se rađali, resli, ženili, umirali. Ono je jedina snaga.«

Čula se pjesma kroz selo.

»To oni odoše na obuku«, pojasni Paša.

Približavalo se podne.

Miljenko Stojić

Glas Koncila, XLVIII., 11 (1812), Zagreb, 15. ožujka 2009., str. 37.

Stigao je tog jutra rano. Grad se budio iz sna. Vozila su jurila na sve strane noseći polusnena lica. Radnička klasa još se nije probudila, kucnulo mu je u mozgu. Očito, pojmovi iz prošlih vremena i dalje bubnjaju u njegovoj glavi. Ironično se nasmiješio. Kakva je danas razlika? Da je ima, ne bi on sada bio ovdje i ne bi zanovijetao o onima koji prolaze. Morat će na brzinu obaviti što ima obaviti, ako ih ne želi uskoro bolje promotriti negdje na kavi. Bože moj, mora se čovjek probuditi, zar ne? A posao ne će uteći. Jadna nam država s ovakvom pameti!

Čekaonica je bila poluprazna. Nije ga to iznenadilo. Doći će oni malo kasnije, puno ih je koji rješavaju svoj braniteljski status. Neki koji nemaju dovoljno živaca, učine to drukčije. Metak u vlastitu glavu sve rješava. Ta nije to teško napraviti. Vični su pucnjevima i krvi.

Žiga je bio ranjavan, ali nikada teže. Znao je ponekada reći da nije imao tu sreću ostati invalidom. Međutim, u posljednje vrijeme manje o tome govori. Čak i teški invalidi prisiljavani su dokazivati da su zaista takvi. Birokracija, odnosno neka čudna politika, odrađuju svoje. Nije više časno biti braniteljem. Preispituje se uloga u ratu, preispituju se razna borbena djelovanja, časnici odlaze u zatvor. Vjerne sluge prošloga sustava sve više i više podižu glavu. Počinju umovati, umjesto da šute i okajavaju svoje stara grijehe, odnosno zahvaljuju Bogu što su živi progrmjeli ova ratna vremena.

Osjetio je da ga mjerka bakica iz kuta. Dobro je, znači da mu je namisao uspjela. Još da i onaj u uredu zagrize mamac i sve će biti dobro.

»A jesu li odavno počeli raditi? Nešto nas nema puno!«, obrati se on bakici.

»Još nisu!«, odgovori ona.

»Čuj?«

»Treba popit jutarnju kavicu, prolistat novine i što ti ja znam što još sve ne. Isto ti je to k'o i prije.«

Dobra baba. K'o bi to rekao.

»Jesu li već došli?«

»Kud im se žuri? Doći će oni, ne će im posao uteć. Ako i uteče, bolje po njih. Plaća ide, radio ne radio.«

»Dobro, onda ćemo čekat, nema nam druge.«

Baka je šutjela.

Sve ovo olakšalo mu je namisao. Najbolje bi bilo da sjedne, tako da ga taj službenik odmah ugleda čim stupi unutra. Valjda ide kroz ovu čekaonicu, izgleda da nema pokrajnjih vrata!? Još se bolje namjestio. Najvažnije je da spazi njegov stražnji džep na hlačama. Opipao je rukom omotnicu. Odlično, dovoljno je izvučena. Hlače su prilično bijele, ona je plava, mora se istaknuti. Ništa se u njoj nije satralo, dovoljno je nabubrila. Iskočit će mu oči.

Opet je opazio da baka bulji u njega, odnosno u omotnicu. Bolje sada vidi pa hoće učvrstiti spoznaju. Idem pokušati saznati što razmišlja.

»Niste valjda i Vi bili u ratu? Mislim...«

»Da sam bila mlađa, išla bih. Dosta mi je bilo onih. Išao mi je sin pa sada ganjam njegovu mirovinu.«

»Pa što nije on došao?«, upitao je i odmah primijetio da je to nekako glupo izišlo iz njega.

»Što nije, što nije! Sve mu dosadilo i prikratio si je muke. Sad ja pokušavam...«

»Oprostite, mislio sam...«, zašutio je.

Bilo mu je žao starice. Nije je više htio ispitivati. Vjerojatno joj je to bio sin jedinac, neoženjen, možda je mlad otišao na bojište, bio ranjen teže nego on, ili su mu se možda braća i sestre razišli po inozemstvu, tko će to znati!

Gledao je odsutno kroz staklena vrata. Ponetko bi prošao, a njega je zanimala kišica koja je počela rositi. Uvijek ju je volio. Nekako ga smirivala, dozivala mu u svijest da nema kud žuriti, sve je prolazno. Ali danas to nije uspijevalo. I dalje ga je grizao onaj crv dvojbe čini li pravo!? Istina je da je ratovao, istina je da je bio ranjavan, ali postotci su niski. Mirovina stoga može biti samo mala. Nema druge nego napumpat postotke. A to se najlakše čini omotnicom. U ovom društvu takav potez još uvijek najbolje pali. Omotnica otvara sva vrata! Da je ona država, lako bi. Nju je varao i nije mu bilo žao. Ta nikada je nije osjećao svojom. Jedino je gledao da ne naškodi nekome osobno. Što se može, život je takav!

Učinilo mu se da bi osoba koja se približava mogla biti taj službenik. Ako i promaši, svejedno, valjda će jednom pogoditi. Uhvatio se za leđa i čudno iskrivio. Lice mu je odavalo veliku bol. Pustio bi i koji žalostan uzdah. Baka ga je pogledala u čudu. Čitao joj je u očima: što mu bi odjednom? Ta do maloprije je bio zdrav. Samo neka ostane mirna.

»Dobar dan!«, reče osoba koja je dolazila.

»Čujte, uhvatilo me, ne mogu više...« govorio je Žiga s vidno ispršenim džepom dok se približavao mogućem službeniku. »Donio sam sve dokumente...«

»Dobro, dobro, uđite«, govorio je on zureći u omotnicu.

Žiga je opazio da se baka sprema prosvjedovati. Namignuo joj je i ona je ostala poluotvorenih usta. Vrata su se iza njega lagano zatvorila.

»Dajte te dokumente, odmah ćemo to srediti da mi se tu ne mučite.«

Službenik je pomno listao. Žiga se prepao da sve ne propadne.

»Hm, postotci su Vam mali. Ako Vam dadnem rješenje na njih, ne će Vam se sviđati. A Vas zaista boli?«

»Boli, probada da ne povjerujete. Svemu je kriva ona granata. Pun sam gelera k'o šipak zrnja.«

Da nije malo pretjerao. Čini mu se da je i službenik toga mišljenja.

»Nego, da je malo popravit te postotke?«

»Kako to mislite«, pitao je službenik blago.

»Pa, tako, malo...«, govorio je Žiga vadeći omotnicu iz džepa i stavljajući je na stol. Zbilja je veličanstveno izgledala.

»A, što je to?«

»Ništa posebno, tako, da Vam se nađe za kavu.«

»Ma, ne treba ništa, spreman sam pomoći ljudima bez bilo kakva uzvrata. Ali, Vama su stvarno postotci mali. Što da radimo?«

Žiga je slegnuo ramenima. Ne pomogne li sada omotnica, ništa pomoć ne će. Boga nije htio petljat u sve ovo.

Službenik je i dalje vrtio papire u rukama. Sjeo je za računalo. Omotnicu nije dirao.

»Znate što, napisat ću Vam dobro rješenje. Očito da su Vam pogriješili u postotcima. Dići ćemo ih na razumnu razinu. Smislio sam nešto.«

Žiga je jedva čekao da ugleda taj papir u svojim rukama. Prenuo se pisač kraj računala. Evo ga, rođen je. Službenik je ustao, prihvatio ga rukama, ponio do stola, uzeo pečat i snažno njime udario.

»Gotovo je. Neka Vam je sa srećom.«

»Hvala, hvala, nikad Vam ovo ne ću zaboraviti.«

»Ma, daj, pustite, već sam Vam rekao da ljudima treba pomagati. Ta naši smo, zar ne?«

»Jesmo, naravno«, brzetao je Žiga ne shvaćajući što je službenik točno htio reći. Važno da je sve završilo.

Odlazeći iz čekaonice još je jedanput namignuo baki. Opet ju je zbunio. Ali, kako da joj objasni? Protegnuo se na vratima. Ukočilo ga ovo prenemaganje.

»I završi ti to«, reče mu sudrug na poslu čekajući na naručene kave za goste.

»Jesam!«

»Stvarno si mu dao one dvije vrećice šećera u omotnici?«

»Jesam! Što bi mu jedan konobar mogao drugo dati za kavu? To je najbolje, osim ako nema šećernu bolest.«

»Lud si!«

»Neka sam.«

»Kad daješ otkaz? Što će ti više posao! Ako si dobio onoliki postotak koliki si priželjkivao, ne treba ti više ovamo dolazit. Bit će ti mirovina veća od ove naše jadne plaćice.«

»Ne mislim davat otkaz!«

»Kako hoćeš. Znam da je čovjeku novca uvijek malo.«

»Ne radi se o tome. Rasparao sam rješenje.«

Gosti su se okrenuli na zvuk razbijenih šalica, čaša i boca. Iako je sve to tek iskliznulo iz ruku, dovoljno je snažno lupnulo o pod.

»Budale čovjeka, ljudi moji«, mrmljao je Žigin sudrug skupljajući ostatke.
 

Miljenko Stojić

Sovremenost, LVI (3), Skoplje, lipanj 2008., str. 97. - 100.

»Ti si najobičnija budala!«

»Neka sam.«

»Tko je vidija davat tolike novce! Znaš li da virovatno nikad ne će tamo stić. Ako i stignu, što si postiga? Ispucat će i u vitar.«

»Sad si ti budala. Ne će i oni ispucat u vitar, već će oni oslobađat Domovinu. Ali, tebi izgleda ništa nije jasno. Iša si u jugoslavenske klubove i još su ti njiove manitovštine u glavi.«

Ljudevit je zašutio. Ima Serđo donekle i pravo. Ali, nisam iša u te klubove što nisam volija Rvacku. Samo sam mislija da smo svi zajedno jedna država i da nema te sile koja more razorit Jugoslaviju. Ta imali su prijatelje i na Istoku i na Zapadu. I Amerikanci su i podržavali. Ipak, nikad nisam da da me zovu Jugoslavenom. Ja sam bija Rvat. To i je ljutilo, ali su me privaćali. Valjda su mislili da sam naivan, što li? A Serđo je uvik bija na drugoj strani. Iša je u rvacka društva, emigrantska kako su i zvali ovi iz kluba, a neki kažu da je bija i terorist. Ko zna di je istina? No, ono što se zna je to da nije smija kući. Odma bi ga uvatili. Pisali su o njemu u novinama, nazivali ga raznim imenima. Nije se ni sad prominija, samo je posta žešći. Čim je krenulo ovo s raspadom Juge, uključio se u akciju. Ako ikada nadrlja, to bi moglo biti upravo sada. Ma, mudar je on, izvući će se, nije on od jučer.

Vozila su jurila svojim pravcem, ljeto se primicalo kraju, vijesti i nadalje govorile o ranjenima, mrtvima, protjeranima. Javna glasila bubnjala su o rastućim nacionalizmima, oživljavanjem fašističke aveti iz prošlosti, potrebi čvrstom rukom uvesti red. Ljudevit i Serđo živjeli su svoje živote daleko od rodnog kraja kojeg su obojica jednako voljela.

Polako je stizala nedjelja kada je hrvatska zajednica trebala ugostiti važnog političara iz Domovine. Stariji su se najviše čudili mlađima. Neki od njih jedva su sricali hrvatske riječi, ali su se žestoko uključili u obranu krajeva iz kojih su došli njihovi očevi, djedovi i pradjedovi. Sve je odisalo nekim posebnim zanosom, kao ono '41., znali su reći jedni. Drugi, kojih je bilo u puno manjem broju, ako se ne računaju njihovi sinovi i kćeri, odgovarali bi im da je zato i trajalo tako dugo. Unatoč tomu živost hrvatske zajednice u čitavoj zemlji neprestano je rasla. Nedjeljom poslije sv. mise prepričavalo se čiji je sin ili kćer otišao u Domovinu. Zna se zašto, nepotrebno razjašnjavati.

Serđo je bio glavni u odboru za doček. Nije mu bilo mrsko. Cijenio je političara koji dolazi. Činilo mu se da bi on moga puno toga napraviti za rvacki narod. Kako se samo zna odlučno postavljati i vući poteze koji odgovaraju baš za taj trenutak. Ponašao se poput nekog starog, iskusnog i prepredenog zapadnog političara. Jedino je bija puno, puno pošteniji. Ta borija se za svoju domovinu, ne za svoju lisnicu.

Nakon velikog javnog nastupa priređena je obilna, svečana gozba. Stolica se jednostavno kupovala. Tko je želio nazočiti, morao je platiti najmanje 1.000 $, a mogao je dati i više. Po starom dobrom običaju novčani doprinosi davat će se i tijekom same večere. No, u tome nije morao svatko sudjelovati. Serđo se začudio kada je spazio Ljudevita. Niti je prije zalazija u ovakva društva, niti je nešto posebno bogat! Svašta!

Nije odmah bilo onih velikih, počesto i dosadnih, govora. Serđo je samo kratko pozdravio nazočne, a na poseban način pristiglog političara, želeći im svima da se dobro osjećaju. Nije mu to išlo najbolje od ruke, uspio se nekako snaći. Činilo mu se da je puno lakše raditi, nego li govoriti. Čim je završio, političar je sjeo i prionuo toploj juhi. Očito je bio umoran i gladan.

»Stanimo«, reče iznenada Serđo.

Političaru je žlica zastala u zraku.

»U nas je običaj da se prije jela prekrižimo. Župniče, izvolite predvoditi molitvu.«

Političar je spustio žlicu na stol kao da je vrela i skočio sa stolice. Neki su se podsmjehivali. Župnik je molio uobičajeno mirno. Poseban ugođaj nalegao je na čitav ovaj skup.

Tijekom večere pričalo se o svemu i svačemu, držali se govori. Izgledalo je da su svi ponosni što su upravo sada tu i što mogu pomoći u rađanju domovine. Svi su znali da se ovaj put ne smije izgubiti i to je bila jedna od glavnih misli u svim govorima. Od vremena do vremena nazočni bi prilazili glavnom stolu i darivali svoj ček. Hrpa je neprestano rasla. Serđo se nije trudio gledati u iznose. Znao je da se daje od srca i da se daje koliko se može.

»Znate što! Kada dođete u Zagreb, potražite me. Puno ste učinili, naravno i svi zajedno. Rekli su mi za Vaš prilog. Hoće li Vam to ugroziti poslovanje?«

»Moje poslovanje ne može ništa ugroziti. Njega Bog čuva. Bogatstvo mi je on dao te ako treba ostati bez njega ne će mi biti žao. Uvijek će se naći nekog posla, a i djeca me ne će ostaviti na cjedilu. Nego, ono o posjetu u Zagrebu. Hvala Vam za poziv. Međutim, Vi imate puno posla i ja Vam ne želim smetati. Kada sve završi, bit će vremena za posjete. Ipak, ako se slučajno dogodi da se ovo što je prikupljeno ne uporabi onako kako treba, sam ću Vas potražiti. Poziv ne će biti potreban.«

Pogledali su se ozbiljno i muški. Trajalo je to nekoliko trenutaka i zaključeno osmijehom. Skup je zalazio u duboku noć.

»Evo, donija i ja nešto«, prenu Serđu Ljudevitov glas. Upravo je razmišljao kako pomoći još više od ovoga, iako ni ovo nije malo. Tko zna dokle će sve to trajati!? Zagužvalo se skroz ozbiljno.

»Hvala ti.«

Serđo nije znao što bi više rekao. Malo se smeo. Mimo običaja pogledao je u njegov ček. »Bože«, promrmljao je sebi u bradu.

»Samo malo«, doviknuo je Ljudevitom koji se udaljavao. Okolni su okrenuli glave. »Zaboravija sam ti nešto reći«, ispravio se Serđo.

Spustio je glas.

»Čovječe, jesi li svjestan koliko si napisa na čeku?«

»Jesam! Ako te zanima odakle mi sve to, reći ću ti da sam proda onu vikendicu. Možeš provjeriti.«

»Ma, stani, nije ono bila vikendica, ono je bila kuća. Ne može...«

Ljudevit je zaoštrio glas.

»Slušaj ti! Dovoljno sam odrasta da znam što činim. A bilo bi dobro da i ti znaš. Inače, sam ću te potražiti«, reče Ljudevit i kratko namignu.

Serđo je zurio za njim, a on je polagano odlazio na svoje mjesto. Okolni su podigli glave. Nešto se očito dogodilo, samo, sve je mirno. Odmahnuli su rukom. Političar je upravo započeo s još jednom pričom iz Domovine. Napeto su ga slušali.
 

Miljenko Stojić
 

Veritas, www.veritas.com.hr 17. rujna 2007.; Radiopostaja »Mir« Međugorje, Jasnoća pogledâ, Međugorje, 9. lipnja 2008., 13.15 – 13.45