Kako vam je bilo prošlog Božića? Da najprija počnemo s tim. Nadam se da je bilo dobro. Ta što vas briga? Roditelji rade i zarađuju, vi idete u školu i trošite... Hajde, šalim se malo, da vam privučem pozornost, iako u svemu tome ima istine. Vaš je zadatak sada učiti, a onda će jednoga dana uloge biti zamijenjene. Vi ćete raditi, a drugi će učiti. No, dok se to ne zbude uživajte u svome današnjem poslu.

Meni je za Božić bilo lipo. Iskupila se dica, iskupili se unuci, iskupili se prijatelji i poznanici. Baš odlično. Malo smo čestitali jedni drugima Isusovo rođenje, malo smo pričali i vrime je brzo prošlo, teklo je k'o brza rika u proliće. Nadam se da ste to vidili, barem na televiziji. Teče rika i ne zaustavlja se. Jedino su današnje rike prljavije nego što su nekada bile. Zapravo, tada i nisu bile prljave, osim kad se snig počne topit ili navale velike kiše i bujice. Ali sve se smiri za kratko vrime i one su ponovno čiste. Sad je, nažalost, sve drukčije. Ljudi napravili raznorazne tvornice, ne paze di što bacaju i rike su nam prljave. Sve bi bilo drukčije samo da su se znali ponašati. Nisu i svi ispaštamo. Baš su neozbiljni.

Moram vam ovo ispričati. Dok smo slavili Božićne blagdane, Ivo i Senka se raspričaše o tome donosi li Sv. Nikola čizmu i one darove ili neko drugi. Jedno reče da je to on, ta ne bi pratar laga, a drugo da je sve mama kupila. Nasmija sam se. Kad su to opazili, pozvaše me da presudim. Pomisli ma kud se nasmija, ali moraš im ispunit želju. Pa sam im rastumačija da je istina da je to mama kupila, ali da je ipak sve to djelo Sv. Nikole. Čudno su me pogledali, nisu razumili što im to želim reći. I onda sam mora nastavit i razjasnit da nije važno tko kupuje, nego što iza toga stoji. Bilo im je malo jasnije pa smo nastavili razgovarati i o mnogočemu drugom. I vrime proleti k'o strila, dok si dlanom o dlan eto ti večeri. Čekale su obveze: večernja molitva, večera, dnevnik na tv, mislim za mene, dica su nešto drugo radila...

Vrime zaista uvik brzo teče kad nam je zbog nečega ugodno. Sićam se svoji dana na baušteli. Uvečer bi lega mrtav umoran tako da bi jutro brzo došlo. Moraš na posa. Jednom sam sebi reka prije ustajanja: još samo 10 minuta. Bilo je pet sati. Kad je prošlo ti deset minuta, pogleda sam na sat i uvatija se za glavu. Već prošlo šest. Požurija sam na posa. Predradnik je bija neumoljiv, kasnija sam. Umalo nisam izgubija posa tako da mi to više nikad nije palo na pamet. Bilo je trenutaka kad je vrime sporo teklo. Obično prid odmor. Pogledam na sat toliko i toliko sati. Pogledam ponovno nakon sat vrimena, a ono se kazaljke pomakle samo pola sata. To ti je život.

Gledam kroz prozor kako snig pršti. Nema ga nešto k'o ovi godina, ali nas ipak nije zaboravija. Unatoč svemu pomalo mislim kad će proliće. Sunce me nekako više privlači.

Miljenko Stojić

Cvitak, XII., 5, Međugorje, siječanj 2012., str. 33.

Baš sam se umorija ovi dana. Cipa sam drva. Tija sam sve dobro pripremiti za Božić, odnosno za zimu. I nema druge nego cipaj. Jela sprema jelo, kolače, mete, pere, pomaže nevisti, sin iđe na posa, unuci u školu i mene je zapala sikira u ruke. Svak ima svoje zaduženje. Mora se tako, puno nas je u kući, a i da nije, opet se red mora znati. Nego, pada mi na pamet da vas malo propitam. Koliko nas zapravo ima? Kušajte sračunat, a ja ću vam nastavit dalje pričat.

Posa je zaista blago Božje. Možda vam se trenutno ne čini tako. Iđete u školu, pomalo učite, pomalo se igrate, kod kuće pomalo pomažete i tako dani prolaze. Je u vašem dobu, ali kod nas stariji sve je drukčije. Moraš imat neki posa koji donosi novac da bi moga sebi i svojima nabaviti što triba. Nije to ko nekad. Tada si više-manje moga bit bez novca. Što god ti je tribalo davala ti je stoka koju si ima i zemlja koju si obrađiva. Tek ponešto bi kupija, kao npr. kakvu slasticu na slavljima, alat kojim ćeš obrađivati zemlju ili nešto drugo raditi oko kuće... A danas tribaš imat novac za struju, novac za telefon, pa novac za odjeću, obuću, Internet, novac za kupiti vozilo, knjige, novine... Tristo čuda. Ne more ga doteć da ga strižeš od papira. I zato je imat neki posa zaista srića. Najbolje se to vidi kad dođe do toga da je manje mista di se more radit. Ljudi ne samo da ne mogu sebi nešto nabaviti, nego ni svojoj dici ne mogu puno toga kupiti, ne mogu im dati za jelo u školi, o igračkama, raznim tehničkim uređajima i sličnim stvarima ne ćemo ni govoriti. A patike se deru ko da i čovik nožem ili onom mojom sikirom riže. Pa i ti sad kupi. A di su knjige, izleti, karta za autobus... Jednostavno rečeno sve vam je to povezano. Zato posa triba čuvat i Bogu se molit da ga bude.

I Isus je čuva svoj posa i Josipov, koji mu je bio ranitelj. Oni su bili neka vrsta privatnika. Nisu ni kod koga išli raditi, nego su nešto proizvodili kod svoje kuće. Josip se bavija drvenarijom pa je stoga i Isusa tome naučija. Uvik se toga sitim za Božić. Virujem da su znali izrađivati lipe stvari, jer je Josip bija dobar čovik. O Isusu ne triba ni govorit. Bija je i čovik i Bog, pa je ne samo radija nego puno pomaga svojoj okolini. Od nji se čovik zaista mora naučit ponašat u životu.

Nisam ja o ovome raspreja samo zbog toga što sam cipa drva. Kakvi! Ma, sitija se kako mi jedan Božić umalo nije bija ladan. Došlo do neki zastoja u poduzeću, tamo u Njemačkoj, i ja osta bez posla. Kud ću sad!? Tribalo bi donit štogod kući u Erceg Bosnu, ali oklen? Nešto sam bija prištedija, ali kad ništa ne dolazi to se brzo topi. Pa sam se pomolija Bogu da mi pomogne naći novi posa. Jesam obigra dosta mista, ali je na kraju bilo uspišno. Ponova sam počeja radit. Ko sritniji od mene. Ne sićam se da mi je bilo lipšeg Božića, čak ni tada kad sam bija mali i nisam zna kako to sve u svitu oda.

Miljenko Stojić

Cvitak, XII., 4, Međugorje, prosinac 2011., str. 33.

O čemu sam vam ono mislija pričat? Dok sam otvara računalo, smetnuja sam s uma. Nije u mene pamet tako sviža k'o u vas, pa mi se dogodi da ponekad nešto zaboravim. Ali zbog toga znam više. Oblikovala se ona u tisuću okolnosti, po domovini i po bilom svitu. E, da, sitih se. Mislija sam vam malo pričat o putovima, o hodanju... Nije o tim putevima koje vi mislite, o autocestama i sličnome, nego o nečem drugom. Moga bi istina i o njima. Nekad sam ih gradija. Nije bilo lako, ali mi je uvik bilo drago vidit kako se napriduje metar po metar. Sanja sam da se i ja jednoga dana vozim po njima, a ne samo da ih pravim. Naravno da se i to dogodilo. Malo sam prištedija novca, kupija si polovno vozilo i udri. Dobro, nisam previše brzo vozija, jesam malo u početku dok sam sve to mislija iskušat. Međutim, kasnije mi palo na pamet da nemam pravo tako se ponašat. Što da mi se u vožnji, rekoh malo bržoj, nešto dogodi? Recimo da mi pukne guma. Teško da bi me itko od mojih više vidija. Bi u mrtvačkom sanduku, samo to je nešto drugo. I oladija sam, što jest jest. Bolje stići pet minuta kasnije, nego nikako. Ujedno to i donosi mnogo toga korisnoga. Između ostaloga moreš razgledat krajeve kroz koje prolaziš umjesto da samo kroz njih projuriš. Moreš s nekim i porazgovarat priko mobitela, naravno ne da jednom rukom voziš, drugom telefoniraš. Uključiš ono čudo za nesmetan razgovor i polako proćaskaš s onim s druge strane. I još puno toga, da sad ne brojim i da vam ne postanem dosadan.

Malo sam se zanija, vidim kako vrtite glavom, ali neka. Nije ni ovo manito što sam reka. Nego, neki dan gleda sam unuka, malog Darinka, kako se muči s računalom. Nabavija negdi kameru i sad bi tija razgovarat preko Skypea s nekim svojim prijateljem, razumije se da se vide, no kamera nikako proradit. Čupaj je i stavljaj u računalo, ništa. Svitli i čini se živa, dok slike nikako nema. Na kraju mu odlučih pomoći. Brzo sam svatija u čemu je poteškoća. Pogađate li što je bilo? Jednostavno, nije stavio onaj programčić što ga nazivaju »driver«. Bija mi je zahvalan što sam mu pomoga, pa me počastija kolačem koji je taj dan sam napravija. Nisam zna da se time bavi. Kaže da recepte traži priko interneta i kad mu se nešto svidi to nastoji napravit. Malo sam ga gleda priko oka, pa se onda siti da zna dobro čitat i pisat. A kad to zna, onda mu nije nikakva poteškoća nešto pogledat na internetu. Svatija je da mu je to put k znanju. Pametan mali. Moga se samo igrati na internetu i bez veze švrljati, a on ti traži ono što ga zanima. I svakom dobro. To će mu zaista pomoći da jednog dana postane nešto i netko, jer svi znamo da se bez vježbanja ne može biti dobar igrač. A život je utakmica. Igraš, Bog jednog dana odsvira kraj i dobiješ nagradu kakvu si zaslužio.

Dok se to ne zbude, ja se nadam da sam zaslužio neku plaću za ovaj tekst. Recimo, da pojedem nekoliko oraha. Nakupija sam ih prošli misec, stavija da se suše i sad su spremni za uživanje. Mljac!

Miljenko Stojić

Cvitak, XII., 3, Međugorje, studeni 2011., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 30. siječnja 2012., 13.15 – 13.45

Stvarno sam zaposlen ovih dana. Dospila jesen, sazreli plodovi koje sada treba obrati. Unuci, Dunja i Zlatko, pošli u školu pa imaju svoga posla, mene nešto uvatilo u leđima i sad ti napravi što napraviti treba! Kako bi to bilo da se zima dočeka bez pekmeza, Božić bez ćuptera i kapljice vina, a tu su i drugi Božji plodovi! Ne bi zaista valjalo, svi bi rekli da sam linčina. Snaći mi je se, dakle, i uz Božju pomoć sve to pripremiti. Imam nešto na umu tko će mi pomoći. Jesam, stvarno sam se dobro sitija. Ne ću vam o tome, ali oću o nečemu drugom.

Učili ste, a valjda i sami zaključili, da je Bog stvorija svit. Nekako ludo izgleda kad to ne bi bilo tako. Ima ih koji kažu da se sve slučajno tako posložilo. Nikada im nisam pridava neku posebnu pozornost. Tako može govorit samo neodgovoran čovjek. Previše je sve oko nas složeno, a u isto vrime jednostavno, da bi moglo biti plod slučajnosti. To je samo moga zamisliti veliki umitnik, veliki um. I čim se nešto poremeti, nastupaju grdne nevolje. Prisjetimo se potresa. Baš je neki dan bio, istina ne previše jaki da sve okolo poruši. Stručnjaci kažu da se to u zemlji pomiraju dilovi od kojih je ona sagrađena. Učio sam nekako tako davno u školi, vi virovatno znate bolje objasniti sve to jer vam je pamćenje svižije. Ali kad grune, svima nam je isto. Nema pametnjakovića koji to može zaustavit. Samo se možemo moliti Bogu, u tom kratkom trenutku koliko sve traje, da nas i sve naše sačuva na životu. Eto, to je prava slika života.

Nisam ovime nikoga tija prepadati, nego samo reći da se bez Boga ne može živiti. Nekada su ljudi to dobro znali. Više su radili o zemlji pa su svaćali temeljne zakone života. Nisu se ravnali kao onaj dičak kojemu je otac priča kako je u Domovinskom ratu mnogo toga nedostajalo, čak i hrane. On je na to odgovorija da su tribali otići u prodavaonicu i kupiti si. Upravo tako neki postupaju. Nema veze što je stvarnost drukčija, oni bi tili da je po njihovom. Ma, ne može to tako, ljudi moji, zar ne?!

Pade mi ovdje misao na laste. One izuzetno dobro znaju kako se triba ponašati. O Maloj Gospi počinju odlaziti na jug, da bi se vratile tamo oko blagdana Blagovisti. Jesu tice, ali kao da znaju da i njih Bog čuva i hrani. On je to ponašanje mudro stavija u njihove glavice ili već di, nisam stručnjak za tice pa ne znam. Putuju tisućama kilometara i onda se opet vrate u gnizdo koje su iza sebe ostavili. Podrazumiva se ako to gnizdo netko obistan, ne mislim samo na dicu, nije uništija. Nemaju ni zemljovida, ni GPS-a, ni drugi takvi stvari. Slično se ponašaju i rode i razna druga Božja stvorenja. Uistinu predivno!

Nema što, jesen je lipa, na stranu raznorazne obveze. Ustvari, lipo je svako godišnje doba. Važno je da mu se otvorimo i prepoznamo lipotu koju nosi sa sobom.

Miljenko Stojić

Cvitak, XII., 2, Međugorje, listopad 2011., str. 33.

Ovi sam se dana prilično drža za glavu. Nisam ništa skrivija niti se čega bojim, ta dovoljno sam star da se znam ponašati na pravi način, nego me jednostavno stisnuli sinusi. Negdje sam staja na propuhu i oni me opomenuli da su tu. Vruć čaj zacilo pomaže, ali mi se nekako ne pije na ovoj vrućini. Nema tako puno stupnjeva celzijusovih kao ljetos dok smo se odmarali, ali ni ovo nije za baciti. Jesen polako stiže, voće se bere, stvarno lipo. Međutim, ova moja glava, rekoh, nikako do popusti. Sad što je tu je. Treba smilo naprid.

Odmarajući se ovo ljeto malo sam više zraknuja i tv program, moram priznati. Nakon svega uvidih da tamo ima malo više onih koje boli glava. Nesuvislo nešto govore. To ne može biti drukčije, nego jedino od boli. Da nije tako, zar bi ih pustili na tv? Šalu na stranu, sve je to već prije sračunato. Ne boli njih glava, ona im je samo u oblacima. Mlataraju njome na sve strane ne brinući se što će sutra biti. I tili bi i nas tako naučit. Da ne bi! Da sam ih sluša, ne bi ništa postiga od svega ovoga što imam. Dok bi drugi radili, ja bi se radova, skaka, piva i na kraju od svega toga ništa. Sliči mi to na onu priču o mravu i cvrčku, negdje tamo iz čitanaka, još je se dobro sjećam. Kad je došla zima mrav koji je liti radija ima je što jesti, a cvrčak koji je liti skakuta i pivušija osta je gladan. Pa sad ti nosaj glavu među oblacima!

Istina je, kad čovik dovoljno ne misli, događaji ga jednostavno pritaru. Nije to kao u onim crtanim filmovima, ma kakvi. Odeš u krivu stranu i onda ti treba dugo vremena da to sve ispraviš. Najlakše i najprije se to iskusi u školi. Ne učiš dovoljno, misliš: lako ću ja to, kad ono tamo lupiš glavom u zid. Da je barem u oblacima, tamo je mekše. I onda nastane trka. Tribalo bi to ispraviti, a vrime tako brzo leti. Pa te glava počne boliti. Držiš se za nju žešće nego ja ovi dana. Stvarno nikome ne želim da zapadne u takve poteškoće. Posebno starijima. Njih glava boli zbog puno drugi razloga. Jedan od nji more biti nedostatak posla. Trebaš jesti, treba tvoja žena jesti, trebaju tvoja djeca jesti, tu su i tvoji roditelji i možda još ponetko, no posla ni za lika. Skroz naskroz nezgodno. Nije puno lakše ni kada je plaća slaba, ali biti bez posla zaista je teško.

Triba se čuvat, ako sam ne ćeš, tko će drugi za tebe. Svi ti mogu samo pomoći, odluka je zaista tvoja. I tako je slatko kada na kraju vidiš da si uspio, da ti to moreš. Nema te nagrade koja je sposobna zaminit te trenutke. To su mišići koji se ne vide. Nabildaniji si od onog snagatora na tv. On guta razne tablete, rasteže one sprave, dok ti čeličiš svoju volju. Predivno, reka bi šjor Niko. Neki sam dan s njim sidija na obali i raspreda o puno lipi stvari. Na kraju mi je da koji litar maslinova ulja. Pripomenuja mi je da je to dobro za zdravlje. Ko da ja ne znam! Zafalija sam mu i pozva ga da i on navrati kod mene. Ljubav se ljubavlju vraća.

Miljenko Stojić

Cvitak, XII., 1, Međugorje, rujan 2011., str. 33.