Stigao je tog jutra rano. Grad se budio iz sna. Vozila su jurila na sve strane noseći polusnena lica. Radnička klasa još se nije probudila, kucnulo mu je u mozgu. Očito, pojmovi iz prošlih vremena i dalje bubnjaju u njegovoj glavi. Ironično se nasmiješio. Kakva je danas razlika? Da je ima, ne bi on sada bio ovdje i ne bi zanovijetao o onima koji prolaze. Morat će na brzinu obaviti što ima obaviti, ako ih ne želi uskoro bolje promotriti negdje na kavi. Bože moj, mora se čovjek probuditi, zar ne? A posao ne će uteći. Jadna nam država s ovakvom pameti!

Čekaonica je bila poluprazna. Nije ga to iznenadilo. Doći će oni malo kasnije, puno ih je koji rješavaju svoj braniteljski status. Neki koji nemaju dovoljno živaca, učine to drukčije. Metak u vlastitu glavu sve rješava. Ta nije to teško napraviti. Vični su pucnjevima i krvi.

Žiga je bio ranjavan, ali nikada teže. Znao je ponekada reći da nije imao tu sreću ostati invalidom. Međutim, u posljednje vrijeme manje o tome govori. Čak i teški invalidi prisiljavani su dokazivati da su zaista takvi. Birokracija, odnosno neka čudna politika, odrađuju svoje. Nije više časno biti braniteljem. Preispituje se uloga u ratu, preispituju se razna borbena djelovanja, časnici odlaze u zatvor. Vjerne sluge prošloga sustava sve više i više podižu glavu. Počinju umovati, umjesto da šute i okajavaju svoje stara grijehe, odnosno zahvaljuju Bogu što su živi progrmjeli ova ratna vremena.

Osjetio je da ga mjerka bakica iz kuta. Dobro je, znači da mu je namisao uspjela. Još da i onaj u uredu zagrize mamac i sve će biti dobro.

»A jesu li odavno počeli raditi? Nešto nas nema puno!«, obrati se on bakici.

»Još nisu!«, odgovori ona.

»Čuj?«

»Treba popit jutarnju kavicu, prolistat novine i što ti ja znam što još sve ne. Isto ti je to k'o i prije.«

Dobra baba. K'o bi to rekao.

»Jesu li već došli?«

»Kud im se žuri? Doći će oni, ne će im posao uteć. Ako i uteče, bolje po njih. Plaća ide, radio ne radio.«

»Dobro, onda ćemo čekat, nema nam druge.«

Baka je šutjela.

Sve ovo olakšalo mu je namisao. Najbolje bi bilo da sjedne, tako da ga taj službenik odmah ugleda čim stupi unutra. Valjda ide kroz ovu čekaonicu, izgleda da nema pokrajnjih vrata!? Još se bolje namjestio. Najvažnije je da spazi njegov stražnji džep na hlačama. Opipao je rukom omotnicu. Odlično, dovoljno je izvučena. Hlače su prilično bijele, ona je plava, mora se istaknuti. Ništa se u njoj nije satralo, dovoljno je nabubrila. Iskočit će mu oči.

Opet je opazio da baka bulji u njega, odnosno u omotnicu. Bolje sada vidi pa hoće učvrstiti spoznaju. Idem pokušati saznati što razmišlja.

»Niste valjda i Vi bili u ratu? Mislim...«

»Da sam bila mlađa, išla bih. Dosta mi je bilo onih. Išao mi je sin pa sada ganjam njegovu mirovinu.«

»Pa što nije on došao?«, upitao je i odmah primijetio da je to nekako glupo izišlo iz njega.

»Što nije, što nije! Sve mu dosadilo i prikratio si je muke. Sad ja pokušavam...«

»Oprostite, mislio sam...«, zašutio je.

Bilo mu je žao starice. Nije je više htio ispitivati. Vjerojatno joj je to bio sin jedinac, neoženjen, možda je mlad otišao na bojište, bio ranjen teže nego on, ili su mu se možda braća i sestre razišli po inozemstvu, tko će to znati!

Gledao je odsutno kroz staklena vrata. Ponetko bi prošao, a njega je zanimala kišica koja je počela rositi. Uvijek ju je volio. Nekako ga smirivala, dozivala mu u svijest da nema kud žuriti, sve je prolazno. Ali danas to nije uspijevalo. I dalje ga je grizao onaj crv dvojbe čini li pravo!? Istina je da je ratovao, istina je da je bio ranjavan, ali postotci su niski. Mirovina stoga može biti samo mala. Nema druge nego napumpat postotke. A to se najlakše čini omotnicom. U ovom društvu takav potez još uvijek najbolje pali. Omotnica otvara sva vrata! Da je ona država, lako bi. Nju je varao i nije mu bilo žao. Ta nikada je nije osjećao svojom. Jedino je gledao da ne naškodi nekome osobno. Što se može, život je takav!

Učinilo mu se da bi osoba koja se približava mogla biti taj službenik. Ako i promaši, svejedno, valjda će jednom pogoditi. Uhvatio se za leđa i čudno iskrivio. Lice mu je odavalo veliku bol. Pustio bi i koji žalostan uzdah. Baka ga je pogledala u čudu. Čitao joj je u očima: što mu bi odjednom? Ta do maloprije je bio zdrav. Samo neka ostane mirna.

»Dobar dan!«, reče osoba koja je dolazila.

»Čujte, uhvatilo me, ne mogu više...« govorio je Žiga s vidno ispršenim džepom dok se približavao mogućem službeniku. »Donio sam sve dokumente...«

»Dobro, dobro, uđite«, govorio je on zureći u omotnicu.

Žiga je opazio da se baka sprema prosvjedovati. Namignuo joj je i ona je ostala poluotvorenih usta. Vrata su se iza njega lagano zatvorila.

»Dajte te dokumente, odmah ćemo to srediti da mi se tu ne mučite.«

Službenik je pomno listao. Žiga se prepao da sve ne propadne.

»Hm, postotci su Vam mali. Ako Vam dadnem rješenje na njih, ne će Vam se sviđati. A Vas zaista boli?«

»Boli, probada da ne povjerujete. Svemu je kriva ona granata. Pun sam gelera k'o šipak zrnja.«

Da nije malo pretjerao. Čini mu se da je i službenik toga mišljenja.

»Nego, da je malo popravit te postotke?«

»Kako to mislite«, pitao je službenik blago.

»Pa, tako, malo...«, govorio je Žiga vadeći omotnicu iz džepa i stavljajući je na stol. Zbilja je veličanstveno izgledala.

»A, što je to?«

»Ništa posebno, tako, da Vam se nađe za kavu.«

»Ma, ne treba ništa, spreman sam pomoći ljudima bez bilo kakva uzvrata. Ali, Vama su stvarno postotci mali. Što da radimo?«

Žiga je slegnuo ramenima. Ne pomogne li sada omotnica, ništa pomoć ne će. Boga nije htio petljat u sve ovo.

Službenik je i dalje vrtio papire u rukama. Sjeo je za računalo. Omotnicu nije dirao.

»Znate što, napisat ću Vam dobro rješenje. Očito da su Vam pogriješili u postotcima. Dići ćemo ih na razumnu razinu. Smislio sam nešto.«

Žiga je jedva čekao da ugleda taj papir u svojim rukama. Prenuo se pisač kraj računala. Evo ga, rođen je. Službenik je ustao, prihvatio ga rukama, ponio do stola, uzeo pečat i snažno njime udario.

»Gotovo je. Neka Vam je sa srećom.«

»Hvala, hvala, nikad Vam ovo ne ću zaboraviti.«

»Ma, daj, pustite, već sam Vam rekao da ljudima treba pomagati. Ta naši smo, zar ne?«

»Jesmo, naravno«, brzetao je Žiga ne shvaćajući što je službenik točno htio reći. Važno da je sve završilo.

Odlazeći iz čekaonice još je jedanput namignuo baki. Opet ju je zbunio. Ali, kako da joj objasni? Protegnuo se na vratima. Ukočilo ga ovo prenemaganje.

»I završi ti to«, reče mu sudrug na poslu čekajući na naručene kave za goste.

»Jesam!«

»Stvarno si mu dao one dvije vrećice šećera u omotnici?«

»Jesam! Što bi mu jedan konobar mogao drugo dati za kavu? To je najbolje, osim ako nema šećernu bolest.«

»Lud si!«

»Neka sam.«

»Kad daješ otkaz? Što će ti više posao! Ako si dobio onoliki postotak koliki si priželjkivao, ne treba ti više ovamo dolazit. Bit će ti mirovina veća od ove naše jadne plaćice.«

»Ne mislim davat otkaz!«

»Kako hoćeš. Znam da je čovjeku novca uvijek malo.«

»Ne radi se o tome. Rasparao sam rješenje.«

Gosti su se okrenuli na zvuk razbijenih šalica, čaša i boca. Iako je sve to tek iskliznulo iz ruku, dovoljno je snažno lupnulo o pod.

»Budale čovjeka, ljudi moji«, mrmljao je Žigin sudrug skupljajući ostatke.
 

Miljenko Stojić

Sovremenost, LVI (3), Skoplje, lipanj 2008., str. 97. - 100.