Dobro ti li me Jela nagalami ovi dana! Ne kažem da nije imala pravo, ali... Što će ti bit! Iako ritko gledam televiziju, ovaj put sam blenuja u nju ko tele u šarena vrata. Prikazivali kako je pa oni Berlinski zid. A ja sam i tamo oda, dok sam bija mlađi. Zna sam ja sve to, istina, nego me uvatilo sićanje. Jedne nedilje umalo nisam izgubija glavu zbog radoznalosti. Sad se siti da to Jela do sada nije čula od mene. Nadam se da mi ne će puno zamirit, ko će se sitit sve ispričat! Bilo je to, dakle, ovako. Završili mi posa, zna se, u subotu, naspavali se, u nedilju jutro otišli na sv. misu, malo poslin toga popili u gostionici i što bi drugo od dosade radili nego lunjaj gradom. I došli ti mi do tog zida. Malo mi je bilo i smišno. Vamo kapitalizam, tamo komunizam. A sve to zbog jednog jedinog zida. Primakli se bliže onom prolazu nego što smo smili, kad oni vojnik poteže pušku na nas. Znali smo da se ne šali i da lako puca. Stipe mu je nešto tija prigovorit, ali sam ga tako uvatija za kaput i potega nazad da nije ima nikakve prilike. Bubnuja je o vozilo koje je bilo parkirano u blizini, razumi se na našoj strani. Čini mi se da se i oni vojnik malo osminuja. U sebi zacilo je. Čuja sam da i nji kažnjavaju ako nisu dovoljno oštri na granici. Manita svita! Umisto da puste ljude da odaju kud oće, oni nji zaustavljaju na nekakvim zidovima.

Moram priznat, iskusija sam ja što su zidovi i kad sam bija u vašim godinam. Tija sam se igrat lopte zajedno s drugima i nije bilo prikladnijeg mista osim livade jednog našeg susida. A on to nije da. Međutim, mi smo svejedno igrali. Kad bi on to oćutija, prikra bi se i natra nas. Bože moj, kako smo bižali! Priskakali smo zidove ko zečevi, ma što ko zečevi, ko koze, jarci... Bižalo se na sve strane. Najgore je bilo kad dobro ne bi pazija kud bižiš pa uletiš u kakav vinograd. Nikad se rišit oni žica i oni trsova. Tada smo se ljutili na susida, danas svi znamo da je ima pravo. Jer, da smo barem pitali. A mi ništa. Uzeli tuđe ko da je naše.

Sitija sam se još nečeg. Samo to nisam radija, to sam gleda. Bija jedan čovik koji je popravlja kišobrane. Otvori nekakav suncobran, sidne ispod njega i popravlja. Jednom on tako radija, kad se iznenada ustade i zatvori suncobran. Uto mu dođe neki čovik noseći nekoliko kišobrana da mu i popravi. A on jednostavno odgovori da je zatvoreno. Nismo ništa razumili. Tek nam kasnije kaza da mu nije platija ni prijašnje radove, pa što bi mu on stalno besplatno radija. Zaista smo se nasmijali. I odobrili smo mu. Ne smi se prema drugom bit bezobrazan. Tada ne će bit zidova između nas, nego samo povirenje i lipota.

Jesam, napriča sam vam svašta. Nije mi ža. Iskupija sam se kod Jele za ono gledanje televizije. Kad ovo pročita, reći će mi da ja znam kad oću. A dobro, neka se ona malo šali. Važno je da jedno drugo uvažavamo, odnosno rušimo te zidove među nama.

Miljenko Stojić

Cvitak, X, 4, Međugorje, prosinac 2009., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 25 siječnja 2010., 13.15 – 13.45