»Dide, dide, hoćeš li mi kupiti mobitel«, zaskoči me mali Antiša ovi dana. To vam je, znate, moj unuk. Klinjo ko klinjo, živ, vrckav, prirodno nadaren... Nisam zna što mu dogovorit. Nešto sam mu smuva, spasila me divojčica iz susidstva koja je baš tog trena došla da se idu igrati. Ali, poznam ja njega, ne će odustat dok god ne bude zadovoljan odgovorom. Znam što ću, reći ću mu sljedeće. Najbolje da ti sam sebi to kupiš, a moreš i nešto drugo. Kako, on će me pitat? Lipo! Dadne li ti iko ikad nešto novca, onako sitno? Pa je, on će virovatno odgovorit. E, kad dadnu, ti ga sačuvaj. Već vidim kako se mršti. Ko će sačuvat novac u džepu kad je sladoled lip, pa žvakaće, pa one sličice, pa... tisuću čuda. More se to, more, kako sam ja čuva kad sam bija u inozemstvu. Ma, ne ću mu vako reć, odgovorit će mi da opet pričam one svoje stare priče i otići. More li vako? Nek ti ćaća ode u banku i donese kasicu-prasicu, tako se to kaže, ne triba se bojat, nema u njoj svinjske gripe. Kad je donese, počni u nju ubacivati barem nešto od onog što dobiješ. A možda ubaci i kogod drugi. Nakon jednog vrimena napunit će se i ti je odnesi ponovo u banku. Oni će je otvoriti i tvoj novac stavit na tvoju štednu knjižicu. Budući da je kod njih, na njega će ti davati kamate. Naravno da ga moreš jamit kad god oćeš. A što su kamate? E, ja, triba sam vam odma to reć. To ti je kad ti banka daje nešto novca zato što drži tvoj novac i njime zarađuje. Tako nakon jednog vrimena i ona i ti imate više. Dobro oboma. Njoj dobro, jer ima čime raditi, tebi jer ništa nisi radija a imaš više. I tako dospiješ u položaj da sebi moreš nešto kupit, a ne pitat u drugoga. Mislim da će me Antiša razumit. Dobar je on dečko. Ide u treći razred pučke škole i oće bit velik. Tilom to naravno da nije, duhom more bit ako oće. To vam je ono kad učite, kad ste dobri...

Nego, da mi opet ne biste rekli da vam solim pamet, još ću vam nešto ispričat. Ne ću o mobitelima, pusti to kraju, već sam i prije nešto o tome govorija. Bilo je to vako. Išli mi u banku podignut nešto novca. Sutra nedilja, malo bi otišli na neki izlet, a kako ćeš ako nemaš novca!? Ušli mi tako u banku, taman digli svoj novac, kad uletiše neka dva blentova s kapuljačom na glavi. Nisam se pripa, koliko sam bija ljut. Da mi oni kvare raspoloženje, nakon čitavog tjedna rada! U ruci su imali ko nekakve pištolje. Najprije su od službenika pokupili što je bilo, a onda od svi nas koji smo se nalazili unutra. Smrklo mi se prid očima. E, ne ćeš. Mlatnuja sam ga čim je doša do mene. Skočiše na to i moji prijatelji te mlatnuše one druge. Znam da je bilo opasno, ipak sam ima, odnosno imali smo sriće. Pištolji su bili plastični. Istina, ne bi to više na taj način ponovija, jer da su pištolji bili pravi... Bolje na to i ne mislit. Na kraju nas je banka čak i nagradila. Čujem jučer na vistima da su je opljačkali, ali priko interneta. Iako znam kako to ide, ne znam još podrobnosti, pa možda nekom drugom prilikom o takvim stvarima.

Miljenko Stojić

Cvitak, X, 5, Međugorje, siječanj 2010., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 1. veljače 2010., 13.15 – 13.45