Kako vam je bilo prošlog Božića? Da najprija počnemo s tim. Nadam se da je bilo dobro. Ta što vas briga? Roditelji rade i zarađuju, vi idete u školu i trošite... Hajde, šalim se malo, da vam privučem pozornost, iako u svemu tome ima istine. Vaš je zadatak sada učiti, a onda će jednoga dana uloge biti zamijenjene. Vi ćete raditi, a drugi će učiti. No, dok se to ne zbude uživajte u svome današnjem poslu.

Meni je za Božić bilo lipo. Iskupila se dica, iskupili se unuci, iskupili se prijatelji i poznanici. Baš odlično. Malo smo čestitali jedni drugima Isusovo rođenje, malo smo pričali i vrime je brzo prošlo, teklo je k'o brza rika u proliće. Nadam se da ste to vidili, barem na televiziji. Teče rika i ne zaustavlja se. Jedino su današnje rike prljavije nego što su nekada bile. Zapravo, tada i nisu bile prljave, osim kad se snig počne topit ili navale velike kiše i bujice. Ali sve se smiri za kratko vrime i one su ponovno čiste. Sad je, nažalost, sve drukčije. Ljudi napravili raznorazne tvornice, ne paze di što bacaju i rike su nam prljave. Sve bi bilo drukčije samo da su se znali ponašati. Nisu i svi ispaštamo. Baš su neozbiljni.

Moram vam ovo ispričati. Dok smo slavili Božićne blagdane, Ivo i Senka se raspričaše o tome donosi li Sv. Nikola čizmu i one darove ili neko drugi. Jedno reče da je to on, ta ne bi pratar laga, a drugo da je sve mama kupila. Nasmija sam se. Kad su to opazili, pozvaše me da presudim. Pomisli ma kud se nasmija, ali moraš im ispunit želju. Pa sam im rastumačija da je istina da je to mama kupila, ali da je ipak sve to djelo Sv. Nikole. Čudno su me pogledali, nisu razumili što im to želim reći. I onda sam mora nastavit i razjasnit da nije važno tko kupuje, nego što iza toga stoji. Bilo im je malo jasnije pa smo nastavili razgovarati i o mnogočemu drugom. I vrime proleti k'o strila, dok si dlanom o dlan eto ti večeri. Čekale su obveze: večernja molitva, večera, dnevnik na tv, mislim za mene, dica su nešto drugo radila...

Vrime zaista uvik brzo teče kad nam je zbog nečega ugodno. Sićam se svoji dana na baušteli. Uvečer bi lega mrtav umoran tako da bi jutro brzo došlo. Moraš na posa. Jednom sam sebi reka prije ustajanja: još samo 10 minuta. Bilo je pet sati. Kad je prošlo ti deset minuta, pogleda sam na sat i uvatija se za glavu. Već prošlo šest. Požurija sam na posa. Predradnik je bija neumoljiv, kasnija sam. Umalo nisam izgubija posa tako da mi to više nikad nije palo na pamet. Bilo je trenutaka kad je vrime sporo teklo. Obično prid odmor. Pogledam na sat toliko i toliko sati. Pogledam ponovno nakon sat vrimena, a ono se kazaljke pomakle samo pola sata. To ti je život.

Gledam kroz prozor kako snig pršti. Nema ga nešto k'o ovi godina, ali nas ipak nije zaboravija. Unatoč svemu pomalo mislim kad će proliće. Sunce me nekako više privlači.

Miljenko Stojić

Cvitak, XII., 5, Međugorje, siječanj 2012., str. 33.

Baš sam se umorija ovi dana. Cipa sam drva. Tija sam sve dobro pripremiti za Božić, odnosno za zimu. I nema druge nego cipaj. Jela sprema jelo, kolače, mete, pere, pomaže nevisti, sin iđe na posa, unuci u školu i mene je zapala sikira u ruke. Svak ima svoje zaduženje. Mora se tako, puno nas je u kući, a i da nije, opet se red mora znati. Nego, pada mi na pamet da vas malo propitam. Koliko nas zapravo ima? Kušajte sračunat, a ja ću vam nastavit dalje pričat.

Posa je zaista blago Božje. Možda vam se trenutno ne čini tako. Iđete u školu, pomalo učite, pomalo se igrate, kod kuće pomalo pomažete i tako dani prolaze. Je u vašem dobu, ali kod nas stariji sve je drukčije. Moraš imat neki posa koji donosi novac da bi moga sebi i svojima nabaviti što triba. Nije to ko nekad. Tada si više-manje moga bit bez novca. Što god ti je tribalo davala ti je stoka koju si ima i zemlja koju si obrađiva. Tek ponešto bi kupija, kao npr. kakvu slasticu na slavljima, alat kojim ćeš obrađivati zemlju ili nešto drugo raditi oko kuće... A danas tribaš imat novac za struju, novac za telefon, pa novac za odjeću, obuću, Internet, novac za kupiti vozilo, knjige, novine... Tristo čuda. Ne more ga doteć da ga strižeš od papira. I zato je imat neki posa zaista srića. Najbolje se to vidi kad dođe do toga da je manje mista di se more radit. Ljudi ne samo da ne mogu sebi nešto nabaviti, nego ni svojoj dici ne mogu puno toga kupiti, ne mogu im dati za jelo u školi, o igračkama, raznim tehničkim uređajima i sličnim stvarima ne ćemo ni govoriti. A patike se deru ko da i čovik nožem ili onom mojom sikirom riže. Pa i ti sad kupi. A di su knjige, izleti, karta za autobus... Jednostavno rečeno sve vam je to povezano. Zato posa triba čuvat i Bogu se molit da ga bude.

I Isus je čuva svoj posa i Josipov, koji mu je bio ranitelj. Oni su bili neka vrsta privatnika. Nisu ni kod koga išli raditi, nego su nešto proizvodili kod svoje kuće. Josip se bavija drvenarijom pa je stoga i Isusa tome naučija. Uvik se toga sitim za Božić. Virujem da su znali izrađivati lipe stvari, jer je Josip bija dobar čovik. O Isusu ne triba ni govorit. Bija je i čovik i Bog, pa je ne samo radija nego puno pomaga svojoj okolini. Od nji se čovik zaista mora naučit ponašat u životu.

Nisam ja o ovome raspreja samo zbog toga što sam cipa drva. Kakvi! Ma, sitija se kako mi jedan Božić umalo nije bija ladan. Došlo do neki zastoja u poduzeću, tamo u Njemačkoj, i ja osta bez posla. Kud ću sad!? Tribalo bi donit štogod kući u Erceg Bosnu, ali oklen? Nešto sam bija prištedija, ali kad ništa ne dolazi to se brzo topi. Pa sam se pomolija Bogu da mi pomogne naći novi posa. Jesam obigra dosta mista, ali je na kraju bilo uspišno. Ponova sam počeja radit. Ko sritniji od mene. Ne sićam se da mi je bilo lipšeg Božića, čak ni tada kad sam bija mali i nisam zna kako to sve u svitu oda.

Miljenko Stojić

Cvitak, XII., 4, Međugorje, prosinac 2011., str. 33.

O čemu sam vam ono mislija pričat? Dok sam otvara računalo, smetnuja sam s uma. Nije u mene pamet tako sviža k'o u vas, pa mi se dogodi da ponekad nešto zaboravim. Ali zbog toga znam više. Oblikovala se ona u tisuću okolnosti, po domovini i po bilom svitu. E, da, sitih se. Mislija sam vam malo pričat o putovima, o hodanju... Nije o tim putevima koje vi mislite, o autocestama i sličnome, nego o nečem drugom. Moga bi istina i o njima. Nekad sam ih gradija. Nije bilo lako, ali mi je uvik bilo drago vidit kako se napriduje metar po metar. Sanja sam da se i ja jednoga dana vozim po njima, a ne samo da ih pravim. Naravno da se i to dogodilo. Malo sam prištedija novca, kupija si polovno vozilo i udri. Dobro, nisam previše brzo vozija, jesam malo u početku dok sam sve to mislija iskušat. Međutim, kasnije mi palo na pamet da nemam pravo tako se ponašat. Što da mi se u vožnji, rekoh malo bržoj, nešto dogodi? Recimo da mi pukne guma. Teško da bi me itko od mojih više vidija. Bi u mrtvačkom sanduku, samo to je nešto drugo. I oladija sam, što jest jest. Bolje stići pet minuta kasnije, nego nikako. Ujedno to i donosi mnogo toga korisnoga. Između ostaloga moreš razgledat krajeve kroz koje prolaziš umjesto da samo kroz njih projuriš. Moreš s nekim i porazgovarat priko mobitela, naravno ne da jednom rukom voziš, drugom telefoniraš. Uključiš ono čudo za nesmetan razgovor i polako proćaskaš s onim s druge strane. I još puno toga, da sad ne brojim i da vam ne postanem dosadan.

Malo sam se zanija, vidim kako vrtite glavom, ali neka. Nije ni ovo manito što sam reka. Nego, neki dan gleda sam unuka, malog Darinka, kako se muči s računalom. Nabavija negdi kameru i sad bi tija razgovarat preko Skypea s nekim svojim prijateljem, razumije se da se vide, no kamera nikako proradit. Čupaj je i stavljaj u računalo, ništa. Svitli i čini se živa, dok slike nikako nema. Na kraju mu odlučih pomoći. Brzo sam svatija u čemu je poteškoća. Pogađate li što je bilo? Jednostavno, nije stavio onaj programčić što ga nazivaju »driver«. Bija mi je zahvalan što sam mu pomoga, pa me počastija kolačem koji je taj dan sam napravija. Nisam zna da se time bavi. Kaže da recepte traži priko interneta i kad mu se nešto svidi to nastoji napravit. Malo sam ga gleda priko oka, pa se onda siti da zna dobro čitat i pisat. A kad to zna, onda mu nije nikakva poteškoća nešto pogledat na internetu. Svatija je da mu je to put k znanju. Pametan mali. Moga se samo igrati na internetu i bez veze švrljati, a on ti traži ono što ga zanima. I svakom dobro. To će mu zaista pomoći da jednog dana postane nešto i netko, jer svi znamo da se bez vježbanja ne može biti dobar igrač. A život je utakmica. Igraš, Bog jednog dana odsvira kraj i dobiješ nagradu kakvu si zaslužio.

Dok se to ne zbude, ja se nadam da sam zaslužio neku plaću za ovaj tekst. Recimo, da pojedem nekoliko oraha. Nakupija sam ih prošli misec, stavija da se suše i sad su spremni za uživanje. Mljac!

Miljenko Stojić

Cvitak, XII., 3, Međugorje, studeni 2011., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 30. siječnja 2012., 13.15 – 13.45

Stvarno sam zaposlen ovih dana. Dospila jesen, sazreli plodovi koje sada treba obrati. Unuci, Dunja i Zlatko, pošli u školu pa imaju svoga posla, mene nešto uvatilo u leđima i sad ti napravi što napraviti treba! Kako bi to bilo da se zima dočeka bez pekmeza, Božić bez ćuptera i kapljice vina, a tu su i drugi Božji plodovi! Ne bi zaista valjalo, svi bi rekli da sam linčina. Snaći mi je se, dakle, i uz Božju pomoć sve to pripremiti. Imam nešto na umu tko će mi pomoći. Jesam, stvarno sam se dobro sitija. Ne ću vam o tome, ali oću o nečemu drugom.

Učili ste, a valjda i sami zaključili, da je Bog stvorija svit. Nekako ludo izgleda kad to ne bi bilo tako. Ima ih koji kažu da se sve slučajno tako posložilo. Nikada im nisam pridava neku posebnu pozornost. Tako može govorit samo neodgovoran čovjek. Previše je sve oko nas složeno, a u isto vrime jednostavno, da bi moglo biti plod slučajnosti. To je samo moga zamisliti veliki umitnik, veliki um. I čim se nešto poremeti, nastupaju grdne nevolje. Prisjetimo se potresa. Baš je neki dan bio, istina ne previše jaki da sve okolo poruši. Stručnjaci kažu da se to u zemlji pomiraju dilovi od kojih je ona sagrađena. Učio sam nekako tako davno u školi, vi virovatno znate bolje objasniti sve to jer vam je pamćenje svižije. Ali kad grune, svima nam je isto. Nema pametnjakovića koji to može zaustavit. Samo se možemo moliti Bogu, u tom kratkom trenutku koliko sve traje, da nas i sve naše sačuva na životu. Eto, to je prava slika života.

Nisam ovime nikoga tija prepadati, nego samo reći da se bez Boga ne može živiti. Nekada su ljudi to dobro znali. Više su radili o zemlji pa su svaćali temeljne zakone života. Nisu se ravnali kao onaj dičak kojemu je otac priča kako je u Domovinskom ratu mnogo toga nedostajalo, čak i hrane. On je na to odgovorija da su tribali otići u prodavaonicu i kupiti si. Upravo tako neki postupaju. Nema veze što je stvarnost drukčija, oni bi tili da je po njihovom. Ma, ne može to tako, ljudi moji, zar ne?!

Pade mi ovdje misao na laste. One izuzetno dobro znaju kako se triba ponašati. O Maloj Gospi počinju odlaziti na jug, da bi se vratile tamo oko blagdana Blagovisti. Jesu tice, ali kao da znaju da i njih Bog čuva i hrani. On je to ponašanje mudro stavija u njihove glavice ili već di, nisam stručnjak za tice pa ne znam. Putuju tisućama kilometara i onda se opet vrate u gnizdo koje su iza sebe ostavili. Podrazumiva se ako to gnizdo netko obistan, ne mislim samo na dicu, nije uništija. Nemaju ni zemljovida, ni GPS-a, ni drugi takvi stvari. Slično se ponašaju i rode i razna druga Božja stvorenja. Uistinu predivno!

Nema što, jesen je lipa, na stranu raznorazne obveze. Ustvari, lipo je svako godišnje doba. Važno je da mu se otvorimo i prepoznamo lipotu koju nosi sa sobom.

Miljenko Stojić

Cvitak, XII., 2, Međugorje, listopad 2011., str. 33.

Ovi sam se dana prilično drža za glavu. Nisam ništa skrivija niti se čega bojim, ta dovoljno sam star da se znam ponašati na pravi način, nego me jednostavno stisnuli sinusi. Negdje sam staja na propuhu i oni me opomenuli da su tu. Vruć čaj zacilo pomaže, ali mi se nekako ne pije na ovoj vrućini. Nema tako puno stupnjeva celzijusovih kao ljetos dok smo se odmarali, ali ni ovo nije za baciti. Jesen polako stiže, voće se bere, stvarno lipo. Međutim, ova moja glava, rekoh, nikako do popusti. Sad što je tu je. Treba smilo naprid.

Odmarajući se ovo ljeto malo sam više zraknuja i tv program, moram priznati. Nakon svega uvidih da tamo ima malo više onih koje boli glava. Nesuvislo nešto govore. To ne može biti drukčije, nego jedino od boli. Da nije tako, zar bi ih pustili na tv? Šalu na stranu, sve je to već prije sračunato. Ne boli njih glava, ona im je samo u oblacima. Mlataraju njome na sve strane ne brinući se što će sutra biti. I tili bi i nas tako naučit. Da ne bi! Da sam ih sluša, ne bi ništa postiga od svega ovoga što imam. Dok bi drugi radili, ja bi se radova, skaka, piva i na kraju od svega toga ništa. Sliči mi to na onu priču o mravu i cvrčku, negdje tamo iz čitanaka, još je se dobro sjećam. Kad je došla zima mrav koji je liti radija ima je što jesti, a cvrčak koji je liti skakuta i pivušija osta je gladan. Pa sad ti nosaj glavu među oblacima!

Istina je, kad čovik dovoljno ne misli, događaji ga jednostavno pritaru. Nije to kao u onim crtanim filmovima, ma kakvi. Odeš u krivu stranu i onda ti treba dugo vremena da to sve ispraviš. Najlakše i najprije se to iskusi u školi. Ne učiš dovoljno, misliš: lako ću ja to, kad ono tamo lupiš glavom u zid. Da je barem u oblacima, tamo je mekše. I onda nastane trka. Tribalo bi to ispraviti, a vrime tako brzo leti. Pa te glava počne boliti. Držiš se za nju žešće nego ja ovi dana. Stvarno nikome ne želim da zapadne u takve poteškoće. Posebno starijima. Njih glava boli zbog puno drugi razloga. Jedan od nji more biti nedostatak posla. Trebaš jesti, treba tvoja žena jesti, trebaju tvoja djeca jesti, tu su i tvoji roditelji i možda još ponetko, no posla ni za lika. Skroz naskroz nezgodno. Nije puno lakše ni kada je plaća slaba, ali biti bez posla zaista je teško.

Triba se čuvat, ako sam ne ćeš, tko će drugi za tebe. Svi ti mogu samo pomoći, odluka je zaista tvoja. I tako je slatko kada na kraju vidiš da si uspio, da ti to moreš. Nema te nagrade koja je sposobna zaminit te trenutke. To su mišići koji se ne vide. Nabildaniji si od onog snagatora na tv. On guta razne tablete, rasteže one sprave, dok ti čeličiš svoju volju. Predivno, reka bi šjor Niko. Neki sam dan s njim sidija na obali i raspreda o puno lipi stvari. Na kraju mi je da koji litar maslinova ulja. Pripomenuja mi je da je to dobro za zdravlje. Ko da ja ne znam! Zafalija sam mu i pozva ga da i on navrati kod mene. Ljubav se ljubavlju vraća.

Miljenko Stojić

Cvitak, XII., 1, Međugorje, rujan 2011., str. 33.

Kako vrime ide čovik čita sve više knjiga. Naravno da ovdje ne mislim na linčine. Oni se ni najist nemaju kad, a kamo li da čitaju tamo neke knjige! I kad dođe stani-pani, poteškoće. Ko im je kriv! Tribali su na vrime mućnuti glavom.

Odmori su prid svima nama i ne mislim ni vas ni sebe strašiti. Je, triba se i od knjige odmorit. Zapravo ne triba i ne more. Kako sad to? Lipo! Nije knjiga samo ono što držite u rukama tijekom školske godine. Ima ona i razni drugi oblika. Nisam ni ja to odma svaća, dok nam to jedanput fra Mate ne objasni na ministrantskom sastanku. Otada to pamtim i neprestano usavršavam gradivo. A on reče da je čitav naš život jedna velika otvorena knjiga. Bog nas stvorio slobodne i mi u njoj pišemo što mislimo da treba pisati. Ima onih neozbiljnih pa našvrljaju svašta. Na kraju svega, kad dođe do pregleda, jer uvik netko pregledava što činimo, oni se moraju poklopiti po ušima. Stigne i kazna. Sad, ne ćemo o tome hoće li im Bog, barem za neke budalaštine, ipak progledati kroz prste. To je do njega. Međutim, bolje je ne igrati se s tako ozbiljnim stvarima. Jer ako ti Bog tada ne progleda kroz prste, ode ti u vični mrak odakle nema povratka. I kad sam sve to dobro promislija odlučija sam kušat biti dobar. Pogriši se ponekad, nismo strojevi, ali se i neprestano ispravljamo. I na kraju ta knjiga bude koliko toliko lipa.

Znam da čovik ne misli ovako dok na kraju godine baca u kut one svoje stare školske knjige ili ih čak para. Ne ću o tome koliko to ima smisla. To vi sredite sa svojim roditeljima. Ali znam da se triba odmorit. Reka sam to već na početku, sićate se? Kolikogod da ste se umorili, morali biste se sititi. Ta niste ostarili. Tek tada čovik počinje zaboravljat. Moždane vijuge ne rade kao prije, jer su se istrošile tijekom života, i zbog toga čoviku ne pane sve napamet. Nije, dakle, manit, samo mu sve ne radi od prve.

Što znači zaboravljati moremo lagano vidit i na primjeru Gospe u župi Međugorje. Već 30 godina ona dolazi i priča ljudima, ne samo njima tamo, nego svim ljudima na svitu. I umisto da upamte što to ona govori, zaboravljaju. Na jedno im uho ušlo, na drugo izišlo. A nije smilo tako. Gospa ili Kraljica mira ne dolazi da bi se hvalila, već da bi ljude poučila kako se trebaju ponašati. Znate vi dobro da ima i odrasli koji nisu valjali. Slabo pišu u svoju životnu knjigu. Ne uspije li Gospi obratiti ih, onda im samo još Bog može progledati kroz prste. A ako ne progleda...

Podrazumijeva se da Kraljica mira hvali one koji su se ponašali i ponašaju dobro. Ona je poput najbolje majke. Neprestano nas potiče naučiti nešto novo i u punini iskazati sve one darove koje je Bog jednoga dana, onoga kad smo se rodili, stavio u nas. Baš joj hvala na tome. Znam da se slažete sa mnom pa hvala i vama. Najljepše se crte u knjizi života pišu onda kad smo zajedno.

Miljenko Stojić

Cvitak, XI., 10, Međugorje, lipanj 2011., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 13. lipnja 2011., 13.15 – 13.45

Nedavno sam vam obeća da ću vam pričat kako mi je bilo u Izraelu. Sićate se? Ma nije važno, svejedno ću vam ispričat iako bi mi bilo drago da vam nisam ništa obećava. Priča bi vam sada nešto drugo što mi je ovi dana zapelo za oko, ali obećanje se mora držat.

Bilo je to oni godina dok sam bija u inozemstvu. Što ću, kuša sam zaradit koru kruva, nisam bija ko ovi neki što u inozemstvo idu na skijanje, ljetovanje, jednostavno ljenčarenje, oni kažu odmor pa neka im bude. Moja tvrtka išla tamo radit. Odma mi je bilo drago što je to tako. Nisam ni trenutka dvojio. Valjda će biti vremena i za nešto posititi, mislija sam u sebi. Računa sam na poslodavčevu dobrotu. Ako je vamo dobar, što ne bi bija i tamo?! I nisam pogrišija. Pokaza se pravi čovik, svaka mu čast!

Radili smo najprije neku tržnicu. Suvremena, velika, stvarno lipa. I neki dan čuh da je teško oštećena. Doša terorist, diga se na njoj u zrak te ubio mnoštvo ljudi oko sebe. Stvarno takvima nisu sve duge u glavi. Kako moreš ubiti sebe, a o drugima da i ne govorim?! Međutim, on je mislija da ima pravo. Taj i taj mu je nanija nepravdu, ili nepravdu onome što on drži za sveto, i on si dopušta kazniti ga na ovaj način. Stvarno žalosno da ima takvi ljudi. Nego, vratimo se na našu priču. Jednog petka popodne reče poslodavac da se spremimo za sutra. Idemo na more. Svakako se ništa ne radi, jer subota je u Izraelu dan odmora, pa što taj dan ne bismo iskoristili na ovaj način? Uistinu odlično. Svi smo se spremili i sutra pravac more, Mrtvo. Da, upravo mu je takav naziv. Slanije je od svih drugi mora na svitu pa se čak nalazi i ispod razine mora, 418 m. Kažu da je na njegovim obalama i ona Sodoma i Gomora o kojima se govori u Svetom pismu. Znate, to su oni gradovi što su grišili, nisu se obazirali na Boga te su bili kažnjeni. Bog ih je pretvorio u pra i pepeo. Nema i više. Gotovo. Mi nismo takvi i uživali smo u kupanju. Naročito je zanimljivo ležati na moru. Kao da si u postelji. To je moguće zbog njegove gustoće, odnosno slanosti. Samo da je bilo više dana! Ipak, dobro je i ovo.

Nemojte krivo govorit, nisam ja zaboravio ni na ona mista kuda je oda naš Spasitelj. Otkrit ću vam tajnu. Kad smo završili posa, reka sam poslodavcu da bi još malo tija ostat. Neka mi to uračuna u godišnji odmor i gotovo. Nije se protivija i fala mu. Vidija sam sve što se vidit dalo. Nisam žurija, kakvi. Tija sam na svakom mistu biti onoliko koliko osićam da je potribno pa makar neka druga ne vidija. Važan je duhovni doživljaj, a ne samo ovo što vidimo očima. Tu sam Bogu obeća da ću biti bolji. I nastojim se toga držati. U skladu s tim držim i druga obećanja. Ne volim kad neko misli da je moje obećanje ludom radovanje. Vi sami svidočite da nije tako. Kako se drugi ponašaju, to je njiova briga. Život je jedan i nema ga smisla živit svakako.

Miljenko Stojić

Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 16. svibnja 2011., 13.15 – 13.45

Da, nedavno sam kupija novo računalo. Ne ćemo sad o cijeni, ali nije visoka. Staro odslužilo svoj vijek i nabavih ovo novo. U njegovim značajkama piše da je prilagođeno za igru i razbibrigu. Međutim, ne treba mi za to. Možda za pogledati kakav film, poslušati neku pismu i slično. A ako mi je do igre, izići ću vani i zabaviti se, ne kao vi, jer sam ja već stariji. Puno je ugodnije nego u sobi, posebno kad proljeće zakuca na vrata. Da ne dužim s pričom, bija sam zadovoljan. Gleda sam ga na internetu i učinilo mi se da je prikladno, unatoč nekim šarama. Ali pisalo je da ih je izveo umjetnik pa nisam puno prigovara. Neka se i oni iskažu. No, kad sam uspravio zaslon tog mog prinosnog računala, s desne strane pokaza se neka životinja kako netom izlazi iz nekog drveta. Ni jednom ni drugom nisam znao ime niti sam ih igdje takve vidija. Počnimo s drvetom. Sličilo je na nekakve cijevi koje se isprepliću i od kojih samo jedna od njih ima otvor. Potpuno bez veze. Odmanuja sam rukom. Životinja je, pak, bila nešto prepoznatljivija. Sličila je na patka. Na glavi je imala rogove, zubi su joj bili veliki kao i usta koja je razjapila. Vrat joj je bio dug i na njemu se isticala crvena zvijezda petokraka. Slijedilo je patkovo tijelo s krilcima sličnim anđelovim. Nisam gleda u noge, jesu li imale ljudske ili životinjske oznake. Stvarno mi je bilo dosta. Prekrija sam ga papirom i sta razmišljati kako ga se osloboditi. Nisam ima kud, jer sam računalo već platija. Nitko mi nije kriv što na početku nisam otvorija četvere oči. Nažalost danas tako treba. Sve pod vidom nedužnosti uvale ti nešto što stvarno ne trebaš ili što ti se ne sviđa. Mislim da se možete prisjetiti sličnih stvari, počevši od igračaka koje kupujete pa do filmova koje gledate, štiva koje čitate. E, ne more to tako, reka sam samom sebi. Riješit ću se ja neželjenog gosta.

Nakon pokrivanja papirom, mislija sam ga sastrugati. Zaključija sam da tako ne će ići. Oštetit ću računalo, slika je zapečena u crni sloj koji ga prekriva. Što drugo? Ništa mi pametno nije padalo na pamet. Ostavija sam sve pokriveno papirom dok ne uspijem naći rješenje. I našlo se. Vrlo jednostavno. Pogled mi je pa na flomaster ispred mene. Crni. Voda ga ne može izbrisati, tako barem piše na njemu. Prionuja sam poslu. Zdušno sam bojio svaki trag vražićka kojeg su mi mislili podmetnuti. I protjerah ga. Nesta u crnilu iz kojeg je doša. Preda mnom osvanu uobičajeno lijepo računalo. Tako mi bi drago, kao ono kad Jela subotom poškropi kuću, izmoli Virovanje i još neke molitve. Tada znam da je očišćeno sve ono što smo tijekom tjedna zaprljali, mislim naravno na duhovne stvari. Istina, ne može to zamijeniti ispovid, ali nas pripravlja na nju. Odbacujemo sve nedostojno od sebe i moremo doći pred svoga Boga, pokajati se i krenuti obnovljeni naprijed. Podrazumijeva se puno ljepši nego računalo koje sam ja uredio svojim bojenjem.

Miljenko Stojić

Cvitak, XI, 8, Međugorje, travanj 2011., str. 33.

Bože moj, kako mi se danas nešto ne da radit! Znam da tribam ovo napisat, da tribam isić drva, da tribam... Ali mi se ne da i gotovo. Uvatija me niki drim. Vani ladno, unutra vatra lipo pucketa... Milina! I sad ti radi! Ali, mora se. Ništa se samo ne će napravit. Da tako nisam mislija, malo bi što u životu postiga. Bija sam i bolestan, bilo mi je lino ko i danas, samo, što to vridi? Prid tobom je posa i ti se lipo zaputi kamo triba, kume moj. Jednom je tako tribalo čistit snig. Napada ko nikad prije, barem se meni tako činilo, a ja bi sve četiri u zrak. Koja korist kad nije vrime od toga. Uvatija sam zato lopatu i udri da što prije završim pa da tek onda počnem ponovno razmišljat »Da mi je...« Uto je naiša neki čovik, malo sta i gleda kako radim. Smetalo me to, ali sam šutija. Poslin mi pristupi i reče bi li radija kod njega. Nisam zna što bi reka. Plaća mi ovdje nije bila Bog zna što, međutim zna sam kod koga radim. A njega ne poznam. Reče mi da će me plaćati toliko i toliko. Bilo je to puno više od onoga što sam trenutno zarađiva. Uljudno sam mu rekao da ću razmislit. On je odgovorija da je sve u redu, navratit će za koji dan. Naravno da sam se raspitiva o komu se radi. Rekoše mi da je to dobar poduzetnik, s djelatnicima se lipo gleda i dobro ih plaća. I da skratim priču, na kraju sam ipak prista radit kod njega. Privagnulo je da je dobar čovik, kakav novac. Ako se već oboje more spojit, zašto ne? Dugo sam osta kod njega i bilo mi je dobro.

Virujem da se i vama nekad ovako nešto dogodi. Mislim, ne da vam se radit. Eto, ja sam vam reka kako je bilo sa mnom, a vi kako oćete. Ipak, mislim da nije loše dobit bolju ocjenu ako se već more. Što, kažete da je lako pričat! Ne znam što bi vam odgovorija jer me još ne pušća ova moja trenutna linost. Bojim se da ću se složit s vama, a nije tako. Najbolje je zapet baš onda kad se čoviku ne da. Na kraju si zadovoljan da si pobijedio.

Ovo me još od jutros drži. Najprije mi se bilo teško okupat kad sam se usta. Grijanje nije dobro proradilo, soba malo ladna i ti se kupaj. Ali sebi sam davno reka da oću bez obzira na uvjete. Nekad je to bilo teško, sad je lako kad ti je prid nosom. Samo otvoriš vrata i u kupaonici si. Međutim, kad smo bili na terenu sve je to bilo drukčije. Nas puno, a slavina malo, ako ih uopće ima. Istina, bilo je onih za polijevanje, pranje nečega i slično, ali za kupanje puno rjeđe. Nema druge nego se snaći. To mi je uistinu bilo teško. Kad se ne uspiješ okupat, taman ko da ti nešto nedostaje. Ujedno ti je puno ladnije. Nisi ima priliku pustit najprije vruću, vrućuuu vodu, a onda postupno ladniju, ladnijuuuu. To ko da te priporodi. Ko nije pokuša neka to učini što prije, samo neka pazi da se ne opeče. E, tada sam uistinu mislio: da mi je...

Bit će i bolji vrimena. Znam ja to. Sutra je novi dan i virujem da ću se probuditi, ako Bog da, puno drukčiji.

Miljenko Stojić

Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 28. ožujka 2011., 13.15 – 13.45

Kako se proljeće približava meni sve više tica piva ispod prozora. Nekad je to stvarno, a nekad si to umislim. Zamislim se i počnem sanjariti o nekim starim vrimenima pa mi tice zapivaju ciju, ciju. Što ću, poslin toga se prenem i prionem poslu. Ne more se uvik sanjarit, triba nešto i radit. To su mi ćaća i mater uvik govorili, posebno kad sam bija mali. Nisam i tada dobro razumija, jer ko je vidija radit po cili dan. Poslin jesan. Svatija sam da uvik neko mora platit račun. A što si stariji to sve više spada na tebe.

Bilo je tica i kad sam radija vani. Međutim, ne pivaju lipo ko ove naše. To je i razumljivo. Daleko si od svoje kuće i sve ti je tuđe. Kad bi postalo domaće, onda ti više ne bi bija ti, posta bi neko drugi. Ja to nikad nisam tija. Ono sam što jesam. Naravno da nisam ni drugome branija da on bude što je. Što tu ima loše? Recimo što smeta da je onaj Shi Meng Ling Kinez? Doša čovik zaradit ko što sam i ja iša po bilom svitu. Jedino ne bi bilo dobro da zajedno s drugim Kinezima počne pravit nered i nagonit nas da budemo ko što je on. Uvjeren sam da ne će, priča sam već dosta s njim i vidija sam da je dobar. S takvim ljudima nikada nije teško u životu. Drže se svoga i tebi puštaju da ti budeš svoj. Dobro, sad ispade da sam ja dobar. Zašto i ne bi bio? Jedino ne valja sam sebe hvaliti. Zbog toga sami zaključite kakav sam, a ja vam ništa na žao ne ću učiniti ako kažete da zaista jesam dobar, pa čak i da bi moga biti bolji. Znam ja to i sam, samo mi se nekad ne da. Sreća da se uvik pokajem nakon takvi trenutaka. Morat ću sve učiniti da i bude što manje.

Dok ovako pišem i razmišljam, pade mi na pamet da tice ne vole ružnoću. Virujem da ste na poljima opazili nešto što vam se nimalo ne sviđa ili čemu ste se smijali. To su ljudi stavili da zaštite svoje usjeve. Oni koji žive u gradu možda su takve stvari tek vidjeli na televiziji ili internetu. I to vam je jedan nedostatak takva života. S druge strane bliži si raznim novim društvenim događanjima. Na kraju kad se sve sabere i oduzme jednako je živija na selu ili gradu. Sve ima svoje prednosti i nedostatke. Ticama je svejedno. One svuda lete di za se mogu naći zaštitu. Čak se ni oni strašila uvik ne boje. Uzalud je što svojom pojavom ona neprestano viču: Bu! To mi je kod tica uvik bilo zanimljivo. Uspiju nadvladat svoj stra, još bolje, svate da iza onog Bu ništa nema. I idu dalje svojim putem. Kad bismo mi samo znali tako živit? Međutim, mi se bojimo. Sićam se kako je Matuka skočija kad su mu jedanput viknuli to famozno Bu. Iša on pokraj groblja, a oni odjedanput iskočili prid njega u bijeloj plahti i sa svićom u ruci. Čovik dugo nije moga doć k sebi. Poslin im je bilo ža što su ga tako prepali, ali dogodilo se. Antuka je, pak, svatija da triba bit barem malo rabriji. U svakom zlu neko dobro, reka bi naš narod. A on je i mudar i rabar, bez obzira što mu nikad nije bilo lako.

Miljenko Stojić

Cvitak, XI, 7, Međugorje, ožujak 2011., str. 33.

Raspričali se mi kroz dosadašnje vrijeme, mislim, raspriča se ja, a zaboravija na stare prijatelje. Znam da vam nije teško pogoditi. Tko može zaboraviti Računalka, Mirka, Dragu. Ma, oni su baš dobri! Znaju se šaliti, ali i biti ozbiljni. U redu, Mirko je uvik dobar jer je anđeo. Međutim, to ne znači da nas zaboravlja, naprotiv. Vodi on dobro brigu ne samo o onima s kojima se druži, nego i o mnogima drugima. Žao mu je kad netko zaglibi. A zna se to dogodit, itekako.

Nedavno je tako Računalko zaglibija. Nije u tom smislu u kojem ste pomislili, nego u drugom. Palo mu nešto napamet otići u Svetu zemlju. Iako uči i nema novca za bacanje, ipak je uspio nešto prištediti, po onoj pučkoj: »Zrno po zrno, pogača«. I otisnu se on priko mora, zapravo priko zraka jer je putova zrakoplovom. Najprija ga dobro prigledalo. Nema mile-lale sa Židovima. Na zrakoplovnom uzletištu, odnosno u onom dijelu odakle se putuje za Izrael, najprije je sve puno vidljivih i nevidljivih naoružanih čuvara. Kad se na to privikneš, počne pregled prtljage i ispitivanje. Te što će ti ovo, što će ti ono, tko ti je sve to pakira, di je bila prtljaga do polaska... stotinu pitanja. Moraš odgovarat, inače od putovanja nema ništa, a mogli bi te i uhititi ako nešto posumnjaju u tebe. Nakon toga moraš dići ruke u zrak, izuti se, zapravo obrnutim redom jer teško je se izuvati s rukama u zraku. Pa te onda dobro pregledaju. Nego, skratimo ovo. Računalko je sve to prošao i kad se našao u Izraelu sve je zaboravio. Čemu pamćenje više ili manje ružnih stvari?! Počeo je uživati u mjestima po kojima je nekad Isus hodao. Posebno mu je bilo drago u Betlehemu. A i vrijeme je bilo predbožićno, Došašće. Puno mu se to više svidjelo nego Tel Aviv i Haifa na sjeveru Izraela. Takvih suvremenih gradova ima i ovamo. Kad se tu nalazio, spava je blizu gore Karmela. I sjedeći jednom u hotelu i razmišljajući trgnuše ga vatrogasci. Vatra! Gori Karmel i požar se neumoljivo širi. Majko mila! Pomaga je na početku gasit, a onda ih turistička agencija prisili da se maknu odatle, da idu prema jugu. Ne će oni njima plaćati odštetu ako im se nešto dogodi. Mora je poslušat. Sve mi je ovo priča još uvik pod dojmom što je sve proživija.

Sad vas zacilo zanima što je s Mirkom i Dragom, kad ovoliko pričam o Računalku. Mirko ima svoj anđeoski posa i jednostavno je odgovoriti di je i što radi. Drago, pak, nastoji dobro napraviti svoje školske obveze i razne druge stvari kojima se počeo baviti u slobodno vrime. Ali je dobro sluša što priča Računalko. Mirko se samo smijuljio, njemu je sve poznato i virujem da je čuva Računalka da mu se što ne dogodi.

Je, lipo je putovat unatoč raznim poteškoćama. I ja sam to radija. Ispričat ću vam... E, ne ću vam ispričat. Moram ubrzo završit s ovim riječima. Jedan drugi put reći ću vam kako sam iša tamo di je bija Računalko. I tada su se Židovi bojali terorista. Dragi Bože, kako je lipo živit u miru!

Miljenko Stojić

Cvitak, XI, 5, Međugorje, siječanj 2011., str. 33.

Mislija sam vam za ovaj put malo govorit di je Računalko, di Drago, di Mirko, ali odluči drukčije. Znate, bija sam neki dan na televiziji. Da, da, tamo u Zagrebu. I vidija sam one razne što i svaki dan gledamo. Ništa posebno. Side, piju kavu, dogovaraju se i trk na posa. Nije to tako lagano. Čim zabrljaš ima ko će uskočit umisto tebe. A mi se izvalili ispred tv zaslona i mislimo da to teče samo od sebe. Da ne bi!

Ipak, pustimo mi nji. Idemo malo o nama. Meni je, dakle, bilo dobro. Tili su me nečim častiti prije nastupa, ali pusti to. Ta nisam svaki dan na televiziji da bi mi bilo svejedno jesu li u me uperili one reflektore ili ne. A to vam se tako događa. Uvedu vas u nekakvu prostoriju di je sve puno žica, kamera, različiti stvarčica. Jedino u jednom kutu ima nešto poput stola, stolica, a iza kao neki zid na kojem je svašta nešto našarano. I to vam je taj prostor za emisiju. Kad započne, nema više »pričekaj der da se sitim«. Gotovo. Počelo. Pričaj što znaš. A priča i voditelj, i onaj drugi ili više njih koji su tu također, pa onda oni prilozi. Ma, prava utakmica. Lopta leti na sve strane i ti gledaš kako postići pogodak. E sad, meni je teško reći kako sam se ja tu snaša. Mislim, ja sam zadovoljan. Kasnije su mi neki govorili da su i oni pa bi moglo biti da nije loše prošlo. Zašto i bi!? Nismo se svađali, lipo smo pričali, svak je reka što je mislija.

Mene se ipak najviše dojmiše ona svitla. Sve je drugo bilo u mraku, samo smo mi bili obasjani. Ko u životu. Tamo di nisi nekako je mrak, nepoznato je, a tu di jesi boriš se i drugi gledaju kako ti to ide. Nekad malo i dojadi, tili bismo da prije prođe, pa gledamo, ko ja ovi put, di je onaj sat. Moram priznati dogodilo mi se da sam ga tek otkrija prid kraj. Sad vidim da je bolje tako. Da sam ga prije otkrija, samo bi virija u njega i ne bi se moga usredotočit na ono što mislim da triba reć. Zaista je najbolje uvik biti tu di jesi. Ne more se mislit o stotinu stvari, govorila je meni moja baka Iva, a mislim da i vama vaše govore. Istina, omakne mi se i sad nekad nešto tako, ali se trudim da sve bude u redu pa idemo dalje.

Imate pravo, nikako ja prić na to zbog čega su me zvali i o čemu sam to govorija. Bit ću iskren. Sitija me se jedan prijatelj. S onim voditeljem govorija o emisiji i kad mu je on rekao kakav mu gost triba on se sitija da bi ja moga odgovarat. Nije bija zavidan, Bože sačuvaj, pa to prešutija. Ne, on je mene nazva, sve mi lipa objasnija i da mi malo vrimena da odlučim. I ja odluči. Govorija sam jednostavno o svom životu. Opisiva sam kako je to biti u tuđini, tamo zarađivat svoj kruv, a uvik mislit na svoju domovinu i čim moreš vratit se u nju. Nisam ništa slaga. Čak sam im reka i da pišem za dicu. Tili su to vidit, srećom ima sam uza se nešto pa sam im pročita. I svidilo im se, ne ću zatajit. Nije da se falim, želim samo reć da sam mislija na vas i da smo ustvari u toj spomenutoj emisiji bili na jedan način zajedno. Trudim se, naime, mislit na one koji su mi dragi. A to zaista nije loše!

Miljenko Stojić

Cvitak, XI, 4, Međugorje, prosinac 2010., str. 33.

Išao sam ovi dana malo na more. Mislim, dok se još moglo. Sićate se, godina je bila sunčana i u rujnu nije bilo manito da se neko kupa. Naravno da bi bilo bolje da je to more malo bliže, ali je tako kako je. Ko ga voli doći će on njemu pa da je na kraj svita.

Ali nisam vam mislija o tome pričat. Virovatno ste i vi ljetos bili na odmoru i kretali se nekim sličnim putevima pa što da vam ja sad pričam neke priče? Palo mi na pamet da vam kažem koju rič o dunji. Čim jesen, eto ti nje. Mirisala mi je još od ditinjstva. Kad se pekla rakija, ćaća bi pustija da ona preko nje teče. Podrazumiva se da rakiju nisam pija, ali sam upija miris dunje. Ko to zna zbog čega mi je to bilo lipo. Možda i zbog toga što ovi umitni mirisa nije bilo kao danas. Tada su mirisali dunja, metvica, mesliđan, a danas jednostavno ne znaš o čemu se radi. Možeš samo reći da smrdi ili ti je ugodno i ništa više.

Ubra sam, dakle, dvi dunje. Mislija sam da mi mirišu kraj ono knjiga što ji imam. Jedna livo, jedna desno i to je to. Samo, malo sam se privarija. Nisam pazija kad sam i bra i ne dobi ono što sam tražija. A naizgled su obe tako lipe. Istina, nisu s istog stabla, ali sam mislija kakve to ima veze. Očito ima. Jedna je mirisala bolje nego ikakav miris iz prodavaonice, drugoj se to nije dalo. Miriši koliko oćeš, baš nje briga. Nije mi ništa drugo priostalo nego je stavit u prostor di radim. Možda se pridomisli, neka tamo stoji dok ne istrune.

E, da, tako je to u životu. Nikad ne dobiješ ono što bi tija. Ipak, ako se trudiš zacilo ćeš uspit. A ja sam se trudija, kako reko, samo napola. Dunje jesam ubra, ali sam zaboravija vidit je li to ono što sam tražija i pogrišija sam. Nu, dobro, još jedna škola više. Budem li uporan dosta ću ja još toga saznati dok ne ostarim.

Možda vas zanima koliko godina imam? Krsni list i drugi kažu da i imam dosta, a meni se čini da to nije tako. Ja se osićam ko da još idem u školu. Nije sad važno koju ili koji razred, važno je da je škola. I onda mi odma lakše. Zato i pišem ove priče. Neki mi kažu da bi triba radit štogod pametnije, pristar sam, kao, za ove stvari. Ja im se tada uvik čudim. Što ima lipše nego razgovarat s nekim, svejedno s kim, dicom, mladeži, starijima, onima skroz starima? Ne znaš li to činiti sa svima zacilo si poditinjija. Bija tako Ivan u našem susidstvu. Napunija puno godina, životne snage ga napušćale i on ne samo da je počeja štogod zaboravljat nego puno toga. Zamalo da nije zna ni svoje ime. Ipak, niko mu se nije ruga. Bija je dobar prije i svima je bilo ža da je sad, ne svojom voljom, posta taki. Ako poživim, Bože moj, da mi je sam znat kako ću ja izgledat? Vi ćete to prvi primitit, vas mlađi od vas... i tako to do Sudnjeg dana. Lipo će bit jednom o tome popričat na nebu. Samo, triba ga zaradit svojim dilom ovdi na zemlji, mirisati ko najlipša dunja.

Miljenko Stojić

Cvitak, XI, 3, Međugorje, studeni 2010., str. 33.

Vraća sam se neki dan kući. Prijatelj me zamoli da usput povezem njegovu kćer u školu da on to ne bi mora učinit. Naravno da sam mu iziša ususret, ta to se podrazumiva i da mi nije prijatelj. Saznao sam da ide u treći razred. Kaže da joj se škola sviđa. Baš mi bi drago, bit će nešto od nje, pomislih u sebi. A onda nadoda da će otići u inozemstvo čim malo poodraste. Zinuja sam u čudu. Kakvo inozemstvo, jadna ne bila! Oće, kaže da tamo ima strica pa će kod njega prebivati. A i rodila se u tim krajevima. Roditelji došli na rad i prije nekoliko godina se vratili. Međutim, ona se dobro sjeća kako je tamo bilo. Išla je u vrtić, grad im je bija čist, sve divota jedna. Istina, nisu imali mora kao što ga sada imaju, ali nekako je bilo lipše. Nisam zna što bi joj odgovorija. Sitija sam se sebe i svoje povisti.

Nisam se ja rodija nigdi vani, ja sam se rodija vamo, di i svi vi. Ćaća mi je bija prilično siromašan, ali mi je opet bilo lipo. Čak nisam ima ni mora. Prvi put sam ga vidija kad sam iša u šesti razred pučke škole. Tetka me povela kući u jedan svoj dalmatinski gradić i tako ja ositi morsku lipotu. Malo sam kasnije otiša i bratu koji je radija u inozemstvu. Istina je, gledajući izvanjski tamo mi je bilo lipše. Sve nekako uređeno, te imaš ovo i ono, kad uđeš u prodavaonicu ne znaš što bi kupija od onog izobilja. Gleda sam sve to i zaključija da je meni lipše kod kuće. Ne samo da su mi tu bili prijatelji, nego je tu bilo i moje sunce, moje livade, moj zrak. Ma sve je bilo moje. Čak i onda kad bismo pivali pisme koje se nisu smile pivat. Zapravo, tada je to bilo još više moje. Mi ko dica bi zapivali te pisme, znate, to su vam one naše rvacke, a onda bi neko prijavija miliciji pa bi ona došla i ispitivala naše roditelje. Poslin bi oni ispitivali nas i tako bi to išlo u krug. Zbog toga smo jednom Stipi razbili prozor. Znali samo da je komunjara i zaključili smo da nas je baš on izda. A možda i nije, samo je tako bilo.

Zaboravija sam reć da se nedavno iz tog bajnog inozemstva vratija sin jednog mog drugog prijatelja. Također ide u treći razred. Još je više bija tamo nego ćer onog prvog mog prijatelja, ali se ponaša ko da je vamo rođen. Tek malo smišno rekne podikoju rič, međutim ispravit će on to. Ne rugaju mu se zbog toga, samo ga malo zadirkuju. Njemu nije krivo, zadirkuje i on nji zbog drugi stvari.

Raspriča se ja o ovim pustim mislima u našim glavama. Nešto me jednostavno uvatilo. Zamislite kad bismo svi nekamo otišli. Što bi bilo od naše Rvacke, naše Erceg Bosne, ma našeg mista!? Zar nije pametnije biti tu i izgrađivati svoju domovinu?! Ja mislim da je. Proodaš malo okolo, vidiš kako je tamo, a onda se vratiš kući i uživaš sa svojim društvom. Bože, koje miline! Mislim da nema novca kojim se to može platiti! Više-manje tako sam mislija kad sam bija mali, tako mislim sada.

Miljenko Stojić

Cvitak, XI, 2, Međugorje, listopad 2010., str. 33.

Neki sam dan opet sidija na zidiću prid kućom. Lipo jesenje sunce, mene nešto uvatila reuma i što drugo nego sist. A cestom su prolazila dica u školu. Naravno da sam se sitija svoji školski dana. Ne mogu reć da mi je bilo loše, ma kakvi. Igrali smo se, učili, pomagali roditeljima i dani su prolazili. Nije mi sad zbog svega toga ža, bez obzira što je sad dici naizgled lakše. Čim se rode trude se oko nji. Nisu ni nas pustili na ulicu, samo su nas vižbali da se što lakše snađemo u životu. I nisu pogrišili. Kad je tribalo radit, radili smo, kad je tribalo ratovat ratovali smo, kad je tribalo nekome pomagati pomagali smo... i trista takvi stvari.

Ma, ne tužim se ja ovo niti napadam bilo koga. Neka je dici danas lipo. Neki mi dan priča Nediljko kako mu je teta kupila sladoled. Ne njegova prava teta, nego teta koja ga je učila u vrtiću. On bija pripametan, mislija počastit i sebe i nju, a prodavač reče da mu nema vratit sitniš. Ima li kakvu manju novčanicu? Zinuja je od čuda. Nekako ovo skupija, a on da mu nema vratit sitniš! Nu, što je tu je. Teta se nasmijala i platila sladoled i sebi i njemu. Ne znam je li Nediljko upamtija da drugi put svakako imadne sitniša i da sam triba plaćat svoje račune. Valjda je, ja sam upamtija ovu njegovu priču. Naravno da mi ovo nije baš ovako tečno ispriča. Još je mali i ne zna on to, ali sam ja od njegovi riječi sklopio tijek događanja. Istina, nešto sam načuja i od drugi. Vidi ti njega, kako mu je samo palo na pamet nekog častiti! Nije to ništa loše, dapače, nego mi se čini nekako premali za to.

Zanimljive su te tete. Čitav život odgajaju dicu. Ona, pak, sa svoje strane neprestano nastoje što prije odrasti. Žuri im se, a da su pametna ne bi. Mislite da nije tako!? Počnimo samo od brige. Dok si mali, drugi vode računa o tebi. Ne samo tete u vrtiću i sličnim novotarijama, već i mnogi drugi. Međutim kad narasteš, ti se moraš brinuti o ostalima. Nije to uvik lako. Posebno kad imaš dicu. Moraš im priskrbiti sve što je potrebno za stanovanje, za jelo, za spavanje, za odijevanje, za igranje, za školu, za izlete, za... tko bi sve to nabrojio! Oni, pak, na to znaju zanovijetati. Ne sviđa im se ovo, ne sviđa im se ono, ma daj! Pokušaj biti »teta« u životu pa ćeš vidit kako je to kad ti je netko na grbači.

Je, malo sam se raspriča više nego obično. Nemojte zamirit. Donila mi Jela čašu vina na onaj zidić pa je i to pripomoglo mojoj priči. Baš joj fala. Zna sam ja uvik da je ona u redu. Na to sam posebno mislija dok sam bija u inozemstvu. Ona radila vamo, ja tamo i tako smo išli kroz život. Sad se moremo malo i odmorit te raspredati ovakve priče. Ne tiram nikoga da i privati bez razmišljanja. Svatko ima svoju glavu, neka razmisli i vidi je li ovo sve ovako. Ako je, nema druge nego pamet u glavu.

Miljenko Stojić

Cvitak, XI, 1, Međugorje, rujan 2010., str. 33.

Čini mi se da sam vam već jedanput pisa o pločici u školskoj torbi, ili nisam, možda je to bilo u Mirkovim pričama?! Tko bi to sve zna, stari se i počelo se zaboravljati. Ali, ne dam se ja. Ne ću dopustit da me vrime tek tako lako prigazi. Stalno ću rabit svoj mozak i to će mu dati svježine do kraja života, ako Bog da. Znate, uvik se triba u Boga pouzdat. Recimo, odakle ja znam da ću skroz ostarit? Ne znam, samo se nadam. Zato želim uvik biti spreman za taj čas. More se to naravno dogodit i dici, čuli ste već kako neka obole, neka stradaju u prometu... Nije da vas želim pripast, nego mi jednostavno tako pođoše misli. Bilo kako bilo, k Bogu nam je jednog dana poć i gotovo.

Sad se opet vratimo pločici. Čita sam ovi dana kako dolazi do buma (a lipše bi bilo reći velike prodaje, poznatosti ili nekako slično) tableta (ja bi to preveja pločica) na računalnom tržištu (e, to je već bolje). Znate, radi se o računalu koje su smislili u poslidnje vrime. Ima samo zaslon i ništa više. Po njemu pišeš i njime upravljaš rukama, a može i posebnom olovkom. Stvarno lipo. I nije veliko. Tek kao neka prosična, tanja knjiga. Moreš ga nosit pod rukom, stavit u torbu, zamotat u novine k'o nekad slaninu. Je, baš je tako bilo. Za salamu se nije znalo, za paštete također, kao i za slične stvari. Nego, zamotaš u novine komad slanine i tko veseliji od tebe. Opet ja odluta od teme. Dobro, vraćam se. To su vam te suvremene pločice. Pade mi sada na pamet da sliče i onim Mojsijevim, ono kad mu je Bog da deset zapovidi. Samo, nji je bilo dvi. Ali i ovi ponekad ima taki. Sastavljene su dvi zajedno i kad i rastvoriš izgledaju ko neka knjiga, bilježnica, ne ću reći roman, nije valjda da i još čitate?! Kad već toliko sliče dobrim stvarima, ne bi bilo loše da se na njima vrti i dobar sadržaj. No, to je već neka druga priča. Ili nije? Ko dopušća onim probisvitima svašta proizvodit i svašta stavljat na internet? Puno bi nam tribalo vrimena za objasnit pa radije recima mi. Kako? Lipo! Ako čitamo, gledamo, slušamo to što nam oni loše nude, mi smo najveći krivci. Ne bi oni to radili da nemaju koristi. Prikinimo je i sve će stat. Takvi nisu naučeni bacat novac u vitar, da ne bi! Oni samo žele da ga ima više, pod bilo koju cinu, i gotovo. Eto, opet ja počeja širit ono što sam reka da ne ću. Stat ću, a ostalo neka vam objasne roditelji, ako već niste razumili.

Svom ovom pričom ne želim vas nagonit da odma kupite ove pločice. Može lipo poslužit i dosadašnje računalo. Nego vam sve ovo pričam da vidite kamo svit iđe. Kaže da iđe naprid i da nešto novo izmišlja, a ustvari uvik je tako bilo i bit će. Vidili smo to na primjeru ovih pločica. Te Mojsijevih deset zapovijedi na njima, te u školskim torbama naši roditelja, didova i baka (samo pitajte starije pa ćete vidit), te u temeljima računala (ne znate što je matična ploča, bruke ljudi moji).. i ko bi sve to nabrojija. Neka on, dakle, iđe kamo oće, a mi ajdemo putevima svoga Boga. I točka.

Miljenko Stojić

Cvitak, X, 10, Međugorje, lipanj 2010., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 28. lipnja 2010., 13.15 – 13.45

Gleda sam sinoć neku utakmicu. Nemojte me samo pitat ko je igra. Nakon naporna dana nije mi se to dalo pamtit. Nešto sam, naime, radio i doša prijatelju u goste malo se odmoriti. A on nije taj dan ima puno posla i izvalija se prid televizijom. Pa tumači što neki tamo nije udarija onom nogom loptu, a je onom drugom i tako redom. Što sam moga, bija sam pristojan pa sam i ja nekad nešto progovorija. Ali od svega sam upamtija da su crveni pobidili s dva prema ništa. Oni drugi su bili zeleni. Srićom prijatelj se toliko zanija da nije opazija to moje veliko zanimanje.

Nešto mi pade na pamet, život je ko utakmica. Jedni igraju, a drugi navijaju. Komu je lakše? Na prvi pogled onima koji navijaju. Ne znoje se, ne muče se, lipota jedna! Ako je lito, popiju sok, ladno pivo ili slično i dobro im je. Oni drugi, pak, muče li se muče. Sve znoj iz nji frca. Međutim, na kraju su uloge drukčije. Oni što su igrali, ako su to dobro uradili, dobivaju nagrade, slikaju i, dive im se. Gledatelji naprotiv ostaju prazni ruku i prazna novčanika ako su trošili za vrime gledanja. Ležanje se, dakle, nije isplatilo. Je, život je pravedan, pa makar nam se nekad čini da nije tako. Sićam se rada u tuđini, nešto sam već o tome govorija pa ne ću puno. Znojiš se, mučiš se, a oni drugi s rukama u džepovima. Ali ipak na kraju sam postiga dvi stvari. Zaradija sam za život sebi i svojima i odlučija se još malo školovat bude li se ikako moglo. To mi ne more naškodit, samo more pomoć. Kad je bilo vrime, ćaća je bija siromašan i nisam moga ići u školu koliko sam triba, ali, reko, barem sad mogu nešto nadoknadit. Možda je vami to smišno. Istina manje u poslidnje vrime jer je puno ljudi ostalo bez posla i siromaština zakucala na mnoga vrata. Nije da oni ne bi tili radit i zaradit, samo nema se di. Sve je povezano u životu. Pogrišiš i ispaštaš i ti i drugi. To vam je kao ono kad nekome nešto ružno reknete, a on vas onda opali šakom. I eto poteškoća, ne samo vama nego i vašim roditeljima, drugim ukućanima, prijateljima... Uistinu nezgodno.

Kakvo je ovo vrime danas se stvarno bez učenja nigdi ne more. Evo, na primjer, kako bi ja vama moga ovo pisat da se ne razumim u računalo? Nikako! Moga bi pisat rukom, ali mi je rukopis takav da biste radije zamolili da vam govorim pa ćete vi pisati, nego da čitate što sam ja to našvrlja. Moga bi pisat i na one stare pisaće strojeve. Međutim, i u nji se triba razumit, na stranu što nisu praktični ko računalo. Nema, dakle, mrdanja. Ili uči ili te prigazi vrime. Svatili su to neki iz sridnje škole. Dok su bili mlađi, nije im se učilo. Kad su došli do sridnje škole, malo im bilo preteško jer nisu prije učili. I onda dođe polaganje mature. Ne ide. Tili bi na fakultet, matura problem. I trista čuda. Nije da volim da je tako, samo morali su pamet u glavu kad je bilo vrime. Utakmicu triba igrat, od gledanja nema ništa, samo oči odu. Malo se posmijavate, ali je tako.

Miljenko Stojić

Cvitak, X, 9, Međugorje, svibanj 2010., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 31. svibnja 2010., 13.15 – 13.45

Švrljao sam neki dan opet malo po internetu. Nisam naravno onako bez veze, jer što bi gubija vrime. Više volim izići na prolitno sunce i ogrijat se, ta zima je stvarno dosadila. I, dakle, švrljam ja tako internetom i naletim na stranice di se objašnjava kako netko postaje svetim, odnosno kako ga se proglašava svetim i blaženim. Bilo mi je zanimljivo. Dotle sam mislija da to ide puno lakše. Ma kakvi! Sve najprija triba dobro ispitat pa tek onda za nekog reći da je živija tako i tako i da ga ima smisla u tome naslidovat. Malo sam se zamislija i zaključija da je to stvarno tako. Kako bi to bilo da počnemo naslidovat neku propalicu ili nekog tko je kao i svi mi? Bila bi to velika bruka. Zbog toga Crkva ne dopušta olako proglašavanje nekoga blaženim i svetim. Čak traži da se na njegov zagovor dogodi i neko čudo. Vi ste zacilo pomislili da je to kad se niste dobro pripremili za školu pa se pomolite nekom svecu i sve dobro prođe. Nije to nikakvo čudo, nemojmo biti nerazumni. Tu se samo može raditi o tome da nam je Bog progleda kroz prste i da očekuje da se idući put ipak pripremimo.

Stvarno se ja raspisa o svecima, a nisam mislija ovoliko. Nije ni čudo, jer me televizija, novine i puno sličnoga neprestano ljute. E, sad, kakve to veze ima sa svecima? Ima, ima i te kakve! Zar niste vidili da neprestano govore o igračima, glumcima, čak izmišljenim bićima i očekuju da se to lipi na zid i ne ću reći da im se moli, ali svakako da im se divi. Glupost! Svi ti nabrojani su ljudi ko i mi i često puno lošiji od nas. Zbog čega da im se onda divimo?! Istina, i sveci su ljudi ko i mi, ali rekosmo, oni su bolji od nas, i ko ljudi i ko vjernici. Eto, to je ono što nji razlikuje od glumaca, športaša, političara... I nisu izmišljeni, oni su živi. Ako želimo, pomažu nam, mole se Bogu za nas zajedno s nama, ne može se to prebaciti samo na nji, uče nas biti bolji, a kad smo bolji onda smo uspješniji u svemu... Ne ću vam lagat, ja sam to iskusija u svom životu. Mislite li vi da mi se bilo lako probijat kroz njega? Ma da ne bi! Ali sam uspija. Evo vidite da se razumin i u računalnu tehnologiju. Nisam reka već sam ja star, ko će to. Ne, sija sam i naučija. Sad je vami to razumljivo, ali pitat ću ja vas kad malo ostarite. Tko je lin ne privaća novo i malo po malo vrime ga prigazi, gore nego u crtanom filmu.

Je, triba ić u korak s vrimenom. Međutim, na pravi način. Pade mi ovdi napamet jedna naša mala crkvica. Tek je sagradili i znate što su napravili? Stavili internetske kamere i tako svak može vidit što se događa, makar da je u Australiji ili Kini. A iz toga mista ima i puno po svitu. Jedino se to nije svidilo Nenadu. Priča za vrime mise, ćaća to sve gleda priko interneta i kad je doša kući dobija je svoje. Otad kameru ne mere vidit. Ali, polako, razumit će on to jednog dana.

Miljenko Stojić

Cvitak, X, 8, Međugorje, travanj 2010., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 24. svibnja 2010., 13.15 – 13.45

Gledam malo ovi naslov. Što je je, more izgledat malo čudan. Ko je to vidija ljubit svoju sliku? Pa i tuđu. Međutim, zna se tako dogodit, a nekad je i potribno. Ajde da to pokušamo malo razjasnit.

Evo ovako. Čita ja ovi dana nekakvu knjigu o Titu, oprostite da se ispravim, dobru knjigu. Za njega ste valjda već čuli. Jesam i ja u vašim godinam. Samo, bilo je to najviše ispod glasa, podrazumijeva se kod kuće. U školi su nam o njemu pričali sve najlipše. Ali zahvaljujući spomenutom ozračju u kući zna san da to nije tako. Ipak, kasnije sam mu jednom nosa štafetu, odnosno nisam, ali da se najprije vratimo onoj knjizi. Ona, dakle, prikazuje tog Tita u pravom svitlu, drukčijem nego što su mene i druge učili i drukčijem nego što bi neki danas tili da se o njemu govori. Nema više Juge, ne moraju se slušat laži, reka bi moj kum Šime. Podržavam te njegove riči. Tako je glupo slavit nekog tamo propalicu. Danas mi to sliči na razne glumce, pjevače, športaše... Ima ih u javnim glasilima i sad bi mi njiove slike ili postere, kako se to kaže, tribali okolo lipit i divit im se, a oni su Bože sačuvaj, reče stara Marica. Ajde, ako su dobri, neka budu negdi zalipljeni. Znate, čovik uvik triba imat uzora, odnosno dobar primjer. Gledajući njega svaća kako je ići nekim putem i onda se i sam odlučuje za njega ili protiv njega. Ma što ja to vama pričam? Znate vi to dobro kako stvari idu. Vi ste dica kad je internet u punom cvatu. Ali nismo ni mi stariji za bacit. Naučili smo i mi što je internet, što su razne druge tehničke naprave. To nam pomogne pronaći podatke o spomenutim i nespomenutim uzorima pa nam je lakše ovako govorit. Podrazumiva se da triba znat tražit. Ne kaže se, na žalost, svugdi istina.

Da se vratimo na onu štafetu. Ona se nosala svake godine o Titovom rođendanu, po čitavoj državi. Jednog svibnja ja na to zaboravija. S kolegom sam na motoru iša u neki posjet. Kad smo se vraćali kroz glavnu ulicu u gradu, odjedanput smo zapazili kako se ljudi redaju s obje strane ceste. Ništa nam nije bilo jasno. Što smo išli dalje redovi su bili sve gušći. Na vr ulice vidili smo da je prava gužva. Čim se nas dvojica pojavismo, nasta pljesak. Sitismo se da je Titov rođendan i da su nas zaminili za nosače te manite štafete. Majko moja mila! Gledali smo di je milicija i kako najlakše pobignut. Bolje i to nego pendrek po leđima. Upitajte svoje kako to boli. Zapivaš npr. rvacku pismu, a oni te opendreče.

Svatili ste što sam tija reć? Još sam vam dužan jedan odgovor. Svoju sliku triba ljubit. Naravno, na pravi način. Ne govorimo o onoj na papiru, na računalu... Otrali bi nas odma u ludaru. Nego, triba slidit prave uzore, dobro se ponašat, jednostavno izgrađivat sebe kao osobu. E, tada ti ljubiš svoju sliku. Bog nas je, naime, zamislio izuzetno lipe, samo mi to svojim ponašanjem kvarimo. Nema nam, dakle, druge nego pamet u glavu.

Miljenko Stojić

Cvitak, X, 7, Međugorje, ožujak 2010., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 22. ožujka 2010., 13.15 – 13.45

Čita sam ovi dana knjigu o rvackoj povisti. To vam je ona koja ne govori baš onako kako je dosad bilo uobičajeno. Uvažava najnovije pronalaske na povisnom polju. Znam da to ne bi smilo bit zanimljivo, da nije drukčije. Spetlja ja ovo malo, je l de? Ma nisam! To vam je vako. Povist uvik pišu oni koji su pobjedili. Kao u utakmici. Ako si izgubio, pričaj ti priču. Dakle, ne smi se uvik virovat što u knjigam piše. Triba se nekad malo i raspitat. Čak i kod oni koji vas uče. Nisu oni pisali knjige niti i oni vama nameću. Reći će vam istinu ako je drukčija od onog što se traži od vas da naučite. Ne ću vas gnjavit s onim što sam ja pročita, reći ću vam samo jednu zanimljivost. Nekada davno imali smo kraljeve, ali smo i birali drukčije nego ostali. Nije to, naime, bilo kao: ja sam kralj i ti kao moj najstariji sin me nasliđuješ. Kakvi! Sabor, na kojem bi se sabrali predstavnici svega naroda, birali bi novog kralja. A on je moga bit iz obitelji bivšeg kralja, ali nije mora bit. Stvarno pametno. Zamisli da je onaj najstariji sin malo ćaknut, da ne kažem dobro ćaknut. I sad da on bude kralj! Stvarno bez veze, međutim tako se kod drugih radilo. E, dobri biše ti stari Rvati, dobri. A još oni kralj Tomislav ili Petar Krešimir IV. Da i je ponovo kako bi nam svima lipo bilo!

Bez obzira kakvi kraljevi bili ljudi bi im donosili darove. Rade to i ovim današnjim prisidnicima. Jedino je sada lakše. Ne moraš putovat na konjima, kočijama, tu su vozila razni vrsta. Čak kažu da bi brzo moglo biti razvijeno vozilo koje upravlja samim sobom. Ti mu lipo kažeš kud ćeš, a onda računalo preuzme nadzor i tamo te odveze. Ne znam što bi reka. Možda bolje pričekat da se to dogodi, ako se ikada dogodi, pa onda neka netko nešto pametno rekne. Ali koliko se ja razumim u računala ili digitalni svit ima tu puno pripreka. Više nego kad se putuje konjima. Pade mi na pamet da bi to sličilo putovanju na mazgama. Osobito ako su zaista mazge u sebi. Moj je ćaća ima jednu takvu. Bože moj, je bila mušičava! Jedino bi njega slušala, sve je ostale razbacivala oko sebe. Ko kakvo loše posloženo računalo. Salno nešto zanovita, a ne znaš što oće.

Je, malo u ovom mom govoru ima božićnog ugođaja. Pratija sam izbor ovog novog rvatskog prisidnika, čita onu knjigu, primišća one božićne ukrase tražeći im bolje misto do slidećeg Božića i uvatija me taj ugođaj. Ali, što je u tome loše? Zar nam ne bi bilo lipše da božićni duh u nama malo više živi? Ne mislim na petarde, puste darove, snig i tako to. Mislim na ono kad smo dobri jedni prema drugima. To vam je, dico moja, Božić. Ostalo je samo trošenje vrimena.

Nego, kako vam iđe škola? Ne govorite da je meni lako, jer sam je završija. Kakvi! Svaki je dan škola, pa bija ti u nekom razredu ili ne. Međutim, ako redovno učiš nemaš se čega bojat. Uvik si spreman za ispit. Samo se čovik ne smi pripast. Triba se i znat igrat, smijat, sve je tada lakše.

Miljenko Stojić

Cvitak, X, 6, Međugorje, veljača 2010., str. 33.

»Dide, dide, hoćeš li mi kupiti mobitel«, zaskoči me mali Antiša ovi dana. To vam je, znate, moj unuk. Klinjo ko klinjo, živ, vrckav, prirodno nadaren... Nisam zna što mu dogovorit. Nešto sam mu smuva, spasila me divojčica iz susidstva koja je baš tog trena došla da se idu igrati. Ali, poznam ja njega, ne će odustat dok god ne bude zadovoljan odgovorom. Znam što ću, reći ću mu sljedeće. Najbolje da ti sam sebi to kupiš, a moreš i nešto drugo. Kako, on će me pitat? Lipo! Dadne li ti iko ikad nešto novca, onako sitno? Pa je, on će virovatno odgovorit. E, kad dadnu, ti ga sačuvaj. Već vidim kako se mršti. Ko će sačuvat novac u džepu kad je sladoled lip, pa žvakaće, pa one sličice, pa... tisuću čuda. More se to, more, kako sam ja čuva kad sam bija u inozemstvu. Ma, ne ću mu vako reć, odgovorit će mi da opet pričam one svoje stare priče i otići. More li vako? Nek ti ćaća ode u banku i donese kasicu-prasicu, tako se to kaže, ne triba se bojat, nema u njoj svinjske gripe. Kad je donese, počni u nju ubacivati barem nešto od onog što dobiješ. A možda ubaci i kogod drugi. Nakon jednog vrimena napunit će se i ti je odnesi ponovo u banku. Oni će je otvoriti i tvoj novac stavit na tvoju štednu knjižicu. Budući da je kod njih, na njega će ti davati kamate. Naravno da ga moreš jamit kad god oćeš. A što su kamate? E, ja, triba sam vam odma to reć. To ti je kad ti banka daje nešto novca zato što drži tvoj novac i njime zarađuje. Tako nakon jednog vrimena i ona i ti imate više. Dobro oboma. Njoj dobro, jer ima čime raditi, tebi jer ništa nisi radija a imaš više. I tako dospiješ u položaj da sebi moreš nešto kupit, a ne pitat u drugoga. Mislim da će me Antiša razumit. Dobar je on dečko. Ide u treći razred pučke škole i oće bit velik. Tilom to naravno da nije, duhom more bit ako oće. To vam je ono kad učite, kad ste dobri...

Nego, da mi opet ne biste rekli da vam solim pamet, još ću vam nešto ispričat. Ne ću o mobitelima, pusti to kraju, već sam i prije nešto o tome govorija. Bilo je to vako. Išli mi u banku podignut nešto novca. Sutra nedilja, malo bi otišli na neki izlet, a kako ćeš ako nemaš novca!? Ušli mi tako u banku, taman digli svoj novac, kad uletiše neka dva blentova s kapuljačom na glavi. Nisam se pripa, koliko sam bija ljut. Da mi oni kvare raspoloženje, nakon čitavog tjedna rada! U ruci su imali ko nekakve pištolje. Najprije su od službenika pokupili što je bilo, a onda od svi nas koji smo se nalazili unutra. Smrklo mi se prid očima. E, ne ćeš. Mlatnuja sam ga čim je doša do mene. Skočiše na to i moji prijatelji te mlatnuše one druge. Znam da je bilo opasno, ipak sam ima, odnosno imali smo sriće. Pištolji su bili plastični. Istina, ne bi to više na taj način ponovija, jer da su pištolji bili pravi... Bolje na to i ne mislit. Na kraju nas je banka čak i nagradila. Čujem jučer na vistima da su je opljačkali, ali priko interneta. Iako znam kako to ide, ne znam još podrobnosti, pa možda nekom drugom prilikom o takvim stvarima.

Miljenko Stojić

Cvitak, X, 5, Međugorje, siječanj 2010., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 1. veljače 2010., 13.15 – 13.45

Dobro ti li me Jela nagalami ovi dana! Ne kažem da nije imala pravo, ali... Što će ti bit! Iako ritko gledam televiziju, ovaj put sam blenuja u nju ko tele u šarena vrata. Prikazivali kako je pa oni Berlinski zid. A ja sam i tamo oda, dok sam bija mlađi. Zna sam ja sve to, istina, nego me uvatilo sićanje. Jedne nedilje umalo nisam izgubija glavu zbog radoznalosti. Sad se siti da to Jela do sada nije čula od mene. Nadam se da mi ne će puno zamirit, ko će se sitit sve ispričat! Bilo je to, dakle, ovako. Završili mi posa, zna se, u subotu, naspavali se, u nedilju jutro otišli na sv. misu, malo poslin toga popili u gostionici i što bi drugo od dosade radili nego lunjaj gradom. I došli ti mi do tog zida. Malo mi je bilo i smišno. Vamo kapitalizam, tamo komunizam. A sve to zbog jednog jedinog zida. Primakli se bliže onom prolazu nego što smo smili, kad oni vojnik poteže pušku na nas. Znali smo da se ne šali i da lako puca. Stipe mu je nešto tija prigovorit, ali sam ga tako uvatija za kaput i potega nazad da nije ima nikakve prilike. Bubnuja je o vozilo koje je bilo parkirano u blizini, razumi se na našoj strani. Čini mi se da se i oni vojnik malo osminuja. U sebi zacilo je. Čuja sam da i nji kažnjavaju ako nisu dovoljno oštri na granici. Manita svita! Umisto da puste ljude da odaju kud oće, oni nji zaustavljaju na nekakvim zidovima.

Moram priznat, iskusija sam ja što su zidovi i kad sam bija u vašim godinam. Tija sam se igrat lopte zajedno s drugima i nije bilo prikladnijeg mista osim livade jednog našeg susida. A on to nije da. Međutim, mi smo svejedno igrali. Kad bi on to oćutija, prikra bi se i natra nas. Bože moj, kako smo bižali! Priskakali smo zidove ko zečevi, ma što ko zečevi, ko koze, jarci... Bižalo se na sve strane. Najgore je bilo kad dobro ne bi pazija kud bižiš pa uletiš u kakav vinograd. Nikad se rišit oni žica i oni trsova. Tada smo se ljutili na susida, danas svi znamo da je ima pravo. Jer, da smo barem pitali. A mi ništa. Uzeli tuđe ko da je naše.

Sitija sam se još nečeg. Samo to nisam radija, to sam gleda. Bija jedan čovik koji je popravlja kišobrane. Otvori nekakav suncobran, sidne ispod njega i popravlja. Jednom on tako radija, kad se iznenada ustade i zatvori suncobran. Uto mu dođe neki čovik noseći nekoliko kišobrana da mu i popravi. A on jednostavno odgovori da je zatvoreno. Nismo ništa razumili. Tek nam kasnije kaza da mu nije platija ni prijašnje radove, pa što bi mu on stalno besplatno radija. Zaista smo se nasmijali. I odobrili smo mu. Ne smi se prema drugom bit bezobrazan. Tada ne će bit zidova između nas, nego samo povirenje i lipota.

Jesam, napriča sam vam svašta. Nije mi ža. Iskupija sam se kod Jele za ono gledanje televizije. Kad ovo pročita, reći će mi da ja znam kad oću. A dobro, neka se ona malo šali. Važno je da jedno drugo uvažavamo, odnosno rušimo te zidove među nama.

Miljenko Stojić

Cvitak, X, 4, Međugorje, prosinac 2009., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 25 siječnja 2010., 13.15 – 13.45

Da vam pravo kažem, te suvremene digitalne stvarčice ne volim baš previše, odnosno volim, odnosno ne volim... Slično onom kad vi trgate latice maslačka. Nema to veze s tim što već imam pristojan broj godina. Radi se zapravo o njiovoj svrovitosti. Što će mi ako mi ne tribaju. Samo uzalud bacaš novac, a netko ga stavlja u džep i smije se. I ja bi kad bi mi ga neko tako dava.
           Od jutros sam još više uviren da imam pravo. Zvali me neki zbog jednog posla. Ništa posebno i ništa zanimljivo. Ali, njima se činilo drukčije. Komu njima? Ma ne znam, onima koji su me slušali. Čak sam se bija naljutija, iako nastojim to ne činiti. Ma ko su oni da mi se mišaju u razgovor?! Lako je reć, tribalo bi i uvirit! Možda bi mi na to odgovorili da je to njiov posa. Ja bi im tada reka da im posa ne valja. Neka oni ganjaju lopove i druge nevaljale ljude, a mene neka puste na miru. Odmanut će rukom na ovo, ko i ja na njiovo. I sad smo tu di jesmo, nadmudrujemo se.
           Zanima vas kako sam sve to otkrija? Reći ću vam, ali ni za živu glavu da niste njima rekli. Nakon toga samo bi me lakše prisluškivali. Ma, bilo je to jednostavno. Ositija sam ko da govorim u neku posudu, moj je glas odzvanja. Bilo mi čudno da se to može događati s digitalnim stvarima, pa sam nazva jednog svog prijatelja, Lovru. On se time bavi, mislim digitalijom, i svašta nešto zna. Lipo mi je objasnija da mi se neko bija prikačija na razgovor i to virovatno snima, jer se pomoću neki programa snima više razgovora u isto vrime. A poslin to prislušavaju. Samo, reče on, radi se o priličnim amaterima. Kad te slušaju profesionalci, ti to ne moreš otkrit. E, onda najbolje svašta ne pričat, reko ja. Naravno, složi se on. Uvik je tako bilo. Čim jezik duži, lakše nagrabusiš.
           I poče se ja pitat što to ja pričam? Ništa posebno. Nekad nešto reknem protiv političara, odnosno čitave politike, i to je to. Samo, za to se više ne sudi, ta nije komunističko vrime. Tada se lako moglo otić u tamnicu. Rekneš da se s njima, komunistima, ne slažeš, da im glavešine ne valjaju, da nisu napravili nešto dobro, da su ubijali u II. svj. ratu i eto ti policije, odnosno milicije kako se tada zvala, na vrata. Stvarno je to bilo ludo. Još je čoviku bilo gore kad ga oda njegov susid. Nemojte se čudit. Bilo je takvi puno. Za malo novca oni bi vlasti govorili kakvi su drugi, čak i njiovi iz kuće. Bilo i ne ponovilo se. Marijan mi je priča kako su oni doskočili jednom takvom. Bilo ljeto, pričali prid kućom i ositili da i iz voćnjaka on, susid, sluša. Zasuli su ga kamenicama praveći se da gone neku mačku. Sutra su ga vidili kako okolo oda zavijene glave, ali ništa nije govorija.
           Što ja sve ovo vama ispriča? Ne znam, virovatno da mi bude lakše i da ponovo i sebi i vama svrnem pozornost na to kako triba biti odgovoran. Je, to je baš ono što sam mislija reć. Kako je dobro kad ti se žaruljica upali!

Miljenko Stojić

Cvitak, X, 3, Međugorje, studeni 2009., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 16. studenoga 2009., 13.15 – 13.45

Puno sam ti ja vitra, sniga i ti stvari podnija na onim bauštelama ili gradilištima po rvacki. I što ćeš, sad me probada. Samo se vi smijite. Ne budete li se čuvali, probadat će i vas. Podrazumijeva se da vam to ne želim, samo bi vas tija malo opomenuti. Nije to ništa loše. Drugome ne treba dosađivati, a reći mu koju pametnu, i ne s visoka, nego onako prijateljski, uvik dobro dođe.
           A znate što mi kaže moja Jela? Veli, to tebe probada u duši. Nisi se dobro ispovidija i sad te grisi muče. Znam ja da se ona šali. Ta obično zajedno idemo na ispovid. Naravno da tamo sve kažem, kakva bi to ispovid bila kad bi nešto zatajija. To mi zaista nikad nije padalo na pamet. Jesam nekad nešto zaboravija, ali sam to kaza slidići put. Ipak, koliko god me Jela zafrkavala, odvela me je ličniku. I što da vam pričam, prikopča me on na struju. Nije na ovu kućnu, da je, ne bi vam ja sad ovo pisa, nego na jedan uređajčić koji pomoću baterija proizvodi struju i preko žica prikopčani na naše tijelo šalje struju slabog napona. Na zaslonu lipo vidiš njezinu jakost i možeš je smanjivati i povećavati. Što ti je digitala? Pomagala je ona nama i na baušteli u poslidnje vrime, prija nije jer je nije ni bilo. Samo nam nije pomagala kad je tribalo držati kramp i lopatu u ruci. Čovik je tu nezamjenjiv, dakle, pametniji od tih izuma. Dobro, ima strojeva koji puno toga mogu napraviti umisto čovika. Samo, uvik najbolje ispadne kad se dovrši motikom i lopatom, pajdo moj. Ne triba se posla nikad stidit. Da, pustimo mi to, vratimo se onom mom probadanju. Puštalo, dakle, tu struju u mene i brzo sam ozdravija, ne posve, dovoljno jesam. Ono, mogu micat rukom, mogu je rabiti, samo ne mogu se počešati po leđima, nešto teže nositi i slično. Bit će i to jednog dana, polako.
           A zdravlje je uvik dobro imati. Nije to u stilu »Najzdravije je biti zdrav«. Ma to su doskočice, a život je nešto drugo. Evo recimo kako bi nji dvije plesale u folkloru da nisu zdrave? Pitate koje dvije? Pa sad, da vam kažem njiova imena i da im pišete? A vas puno, kad će vam odgovorit na sva ta pisma! Recimo da se zovu... ma nije važno, ako napišem neko ime koje se njima ne sviđa nagrabusija sam. Takav je život, ne petljaj se tamo di ti nije misto. Jest da su one sve to slučajno počele. U susidnom selu koje je veće osnovali folklornu skupinu i praše li praše kad je neka svečanost. Nji se dvi brzo priključile. Tu su negdi, vaše godište, samo što to škodi. Izvižbaj što izvižbati triba, pronađi narodnu nošnju i kad bude vrime pokaži što znaš. Strpljenje je majka življenja.
Probada me i dalje pomalo u livoj ruci dok vam ovo pišem, ali mi nije ža. Kad je za vas, more se nešto i pritrpit. Gledam kako idete u školu. Ko da je nosit onu torbu tako lako!? Svak se triba pomučit u svome i na kraju će biti dobro. Tako knjige kažu, a ja i nji čitam, što ne bi!?

Miljenko Stojić

Cvitak, X, 2, Međugorje, listopad 2009., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, 2. studenoga 2009., 13.15 – 13.45

»Di je bija, da je bija, lipo mu je bilo«, tako nekako ide ona pisma. Dobro, to je iz moje mladosti, vama sad sviraju neke druge. Virujem da nisu tako manite, ima ih, naime, Bože sačuvaj! Neki sam dan sluša jednu, ono, vozija se u svojoj Astri, tražio malo razbibrige na radiju i naletio na tu pismu. Gnjavi li čovik, gnjavi, da ne reknem nešto drugo. Pa se onda siti da on to virovatno ne bi da nema oni koji ga slušaju. I ja privrnu radiopostaju. Nek piva nekom drugom.
           A bilo mi je lipo kroz proteklo vrime, moram reć. Kupa sam se više nego ikad prije. Vratili se još neki prijatelji iz inozemstva, pričali smo dugo o tome kako im je bilo, malo smo i roštiljali i tako vrime prođe. Uvik je to lipo kad se netko vrati. Sićam se kako je meni bilo. Dok nisam okusija tuđinu, nisam ni zna da su naši krajevi tako lipi. Sve mi je nedostajalo. Od naši puteva, kamena, drače do pure i raštike. Nemojte se vi smijat na ovo. Mislite da su slatkiši nešto ljepši? Ma kakvi? Nikakva napolitanka, cola, ne more zaminit lipi domaći kruv, domaće mliko, lipo jutro ili prekrasno predvečerje. Jest da je malo prevruće po danu u litnje vrime, ali odeš negdi na kupanje i sve je rišeno. Vozilom nije daleko stići do mora. A ima i ovi domaći rika, jezera, vodopada... Stvarno lipo.
           Gledam ove prvašiće što su pošli u školu. Jesu li se oni odmarali tijekom ljeta? A od čega bi se odmarali kad nisu ništa posebno radili? Ipak, nije njima lako. Svako godište ima svoje poteškoće i svoje namisli. Bilo je tako i u mom životu i virovatno će biti do smrti, ne znam, nisam to još iskusija. Jesam se dušio u bunaru, ali to je bilo davno, dok sam još bio mali. Zanima vas što je bilo. A što će biti? Upa sam u njega i nekako se na kraju iščupa, i to je to. Istina je da sam sam kriv što sam upa, ali je svejedno kad te nema. Ja sam se ipak vratija živ i zdrav svojoj kući. Jedino sam se boja oće li me roditelji pucnut šipkom, zbog moje neopreznosti. I nisu, ta dosta mi je bilo i dušenje.
           I vi ste se vratili, ne s ovakvi događaja, nego s odmora. Prošlo sve kao u hipu. Sad ponovno triba prionuti učenju. Što ne bi prionuli? Uvik je dobro nešto novo spoznati. Ja npr. trenutno učim kako još bolje skužit informacijski svit. Nabavija sam ono računalo, netbook, o kome sam vam jednom priča. Ljudi moji, je dobro! Ko da držiš čitanku ili nekakvu sličnu knjigu u rukama. A može sve, ko i ono veliko. Jedino mu je razlučivost zaslona malo zeznuta. Daje malena slova, pa te zabole oči dok u njeg buljiš. Ali ima i tu lika. Povećaš ih i rišija si stvar. U međuvremenu oni će još bolje sve to napraviti i ne će više biti poteškoća. Ovaj tekst upravo pišem na njemu. U ladovini, kriška lubenice kraj mene, ja se zavalija u stolicu i polako tipkam. Što ću, vratija sam se ponovno u kolotečinu Cvitka. Dotle i dotle tribaš napisat tekst, poslat ga, dotle... Odo der ja malo na Skype, baš vidim da mi je jedan prijatelj prikačen na njega.

Miljenko Stojić

Cvitak, X, 1, Međugorje, rujan 2009., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, Međugorje, 7. rujna 2009., 13.15 – 13.45

           Minja sam ovi dana prozore na sobi. I moram vam reć da mi se baš sviđaju. Jesu malo previše kafeni, možda i obojim u neku drugu boju, ali more to ovako sad ić. Kažete, briga vas za moje prozore. I ja bi možda tako reka da se radi o nekom drugom. Tribalo je to vidit zimi. Jedno sam i jutro otvorija i poslin i više nisam moga zatvorit. Nadojili se vode. Morali smo i potpilavat. Međutim, kad su se osušili vitar kroz nji prodri u moju sobu. I što bi drugo nego minja. Uvik ti je tako u životu. Ono što ne valja promini, makar nešto mora platiti za to na bilo koji način.
           Znam, sad je lito, prozori mogu biti i otvoreni, naravno ako zaboravimo na komarce. Baš su dosadni! Zvrlje oko ušiju ko da nemaju pametnijeg posla. Ma, što bi se ja zbog nji živcira!? Lipo ću u ladovinu i nešto pametno radit. Ne ću se izležavat, u smislu da mi bude dosadno. To je još veći umor. Nego ću naći nešto što mi je drago i to će me odmarati. Pa i vrime je više bilo. Puno mi je godina, stalno nešto radim i ne more se više izdržat. Kolina mi kažu da pripazim. E, da mi je u vaše godine ne bi neke stvari radija koje sam radija. Npr. ne bi liti leža na ledini. Moram priznat to mi je bilo drago. Vrućina upekla i ti legneš na ledinu. Kako lipo! Sad križa podsićaju na te dane. Duvan mi se istina ne bi tilo nizat, ali bi mora. Od toga se u to vrime živilo. Tvornica, ureda i sličnoga naravno da nije bilo. Ako je i jest, tamo su radili oni koji su barem vanjski pripadali komunistima, kako su se osjećali u duši to oni najbolje znaju. Tako su izgledala ta vremena, a nije se moglo otići na izlet, kamo li u Dalmaciju. Ima sam sriću pa sam jedno tjedan dana bija kod tetke koja je živila na moru. Tija sam se naučit plivat, ali kako ćeš kad je more duboko. Tako da sam to tek kao mornar naučija u vojsci. Unatoč tim nevoljama bilo mi je lipo. Trudija sam se i, kako znate, nemam sada poteškoća raditi ni na računalu. Sve se more kad se oće!
           Svatili ste da se ja ovo lito spremam na odmor. Pametni ste vi, kako ne! Nisam vam otkrija samo jednu malu tajnu. More bit da ću kupit onu novu vrstu prinosni računala. Zovu i netbook, kako se rvacki kaže stvarno ne znam, oni koji se time više bave nisu to preveli, linčine jedne. Znate, manji su i od vaše čitanke, ako je nisu napravili prevelikom. Zajedno s novinama, naravno i s Cvitkom, knjigama, ovim što pišem polako na kupanje. Kad oću u more, kad oću nešto raditi na računalu ili čak pregledavati internetske stranice. Naravno, imaju ta čuda mogućnost bežično se spojiti na internet ako negdje u blizini ima slobodan pristup. Pazit ću da previše ne potrošim, jer nikada se ne zna tko je namjerno ostavio otvorenom bežičnu mrežu, a tko joj nije zna ili je zaboravija zabraniti pristup. Tu je još i kartica za bežični pristup, ma tisuću čuda!
           Meni će, dakle, biti lipo. Nemojte ni vi gubiti dane u dosadi. Rasporedite vrime i proletit će lito dok si dlanom o dlan. Puknite rukama da vidite kako je to brzo!

Miljenko Stojić

Cvitak, IX, 10, Međugorje, lipanj 2009., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, Međugorje, 20. srpnja 2009., 13.15 – 13.45

Idem ti ja cestom, kad ono... Ne, nije, proša je davno prvi travanj, ne ću vas zafrkavati. Ma, ko će mene napast? Prvo, ja nikoga ne napadam, drugo, znam se branit. To ja, dakle, o nečemu što jest i što nije. Možda sad počinjete dvojiti da vas ipak zafrkavam. Nu, dobro, ajmo polako.
           Neki dan ja nešto surfa po internetu, odnosno hoda, plovija ili kako bismo to već preveli rvacki. Čita sam nešto o politici, o tome kako smo ušli u NATO. Stvarno nas tamo nije loše vidit. Ono, većina nabildani, jaki, a mi ko miš pa se razbacili. Kad bi nas bilo više, onda bismo i mi bili jaki. Valjda će se i to nekada priokrenut. I da se vratim na početak govora, u jednom trenutku zasvitli mi onaj programčić što stoji u kutu. Postade crven ko rajčica kad dozrije. Što je sad? Već sam bija zaboravija kad se nešto tako dogodilo. Otvorih ga i pročitah da netko s te i te adrese želi ući u moje računalo. Što će on u mojem računalu? Odakle je? S Tajlanda! Vidi ti njega! Ko da on zna rvacki. E, moj čovik, ajde ti bolje nešto drugo radi, a nemoj švrljati po mojem računalu. Kako imaš toliko vrimena?! Ono je moje, pa opet prođe i duže razdoblje da ga ne otvorim. Što ću ga otvarat ako nema potribe. Samo kvarim oči. Radije ću otići u prirodu i udahnut ću malo zraka, zatim ću se malo poigrat... Opet ja, vi se igrate, ja sam malo prestar za to. A što se može, život prolazi. Ali, igram se ja, istina ne tako jako kao prije, jednostavno se ne želim ulinit. Nekad zaigram neku igru s loptom, nekad se dam na tenis, nekad šetam, nekad se kupam... Eto vidite, čuvam ja zdravlje. Naravno, nikoga tada ne napadam, ta nisam ono njuškalo s Tajlanda. Glupo je zabadat nos u tuđe stvari. Tada samo možeš dobiti po njemu, a nikada nešto pametno učiniti.
           Bilo je, dakle, ovaj put uspješno s tim stvarnim, a nestvarnim napadom ili napadom koji jest i nije. Pa i je tako. Nikoga ne vidiš, nikoga nema, a ono te napada! Što ti je suvremena tehnika, počinjemo živjeti u virtualnom svijetu, onom kojeg nekako nema, a opet ga ima. Možeš se s nekim dopisivati, nešto mu poslati, ukrasti čak nešto od nekoga, a da si ti ovdje, a on Bog zna u kojoj zabiti. Je, samo onaj tko nije dobar počet će to iskorištavat na krivi način. I u tom virtualnom svijetu treba se vladat kao i u ovom pravom. Na kraju krajeva iza svega stoji neka osoba, odnosno neki čovik. A prema njemu se ne smije... Učili ste o tome na vironauku i u školi, pa da vam sad ne ponavljam.
           Moram vam reć, računalo mi dobro dođe. Nekad sam mislija da je to glupost. Kako i ne bi. Taman kupiš jedno, a ono već zastarilo, tako je tehnika brzo išla naprid. Ide i sada, ali samo za one koji ganjaju modu, kojima je važno imati sve ono što je tek izišlo na tržište. Bez veze! Ako nešto radi dobro, što ću ga minjat?! Radije što bolje naučit kako radi i minjat ga tek onda kad ne bude više odgovaralo našim potribama. Time čuvamo prirodu i svoj džep. Nimalo loše, meni se čini.

Miljenko Stojić

Cvitak, IX, 9, Međugorje, svibanj 2009., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, Međugorje, 24. kolovoza 2009., 13.15 – 13.45

Neki mi dan profesor Damir reče da ne valja tekstove započimati upitnicima. Gleda sam ga u čudu. Kao, on čuja da sam počeja pisati, drago mu zbog toga i tija bi mi, eto, pomoći. Zahvalio sam mu, a što bi drugo. Poslin sam razmišlja što bi bilo da si ne postavljamo pitanja. Pa filozofi kažu, odnosno ono čega se ja sićam iz nekih starih knjiga, da je upit temeljni stav u filozofiji ili u razmišljanju o životu, kako ja to prevodim. Vidi ti nji! Misle ko i ja. Da se nisam pita do sada, ne mislim na pitanje u kući, di bi ja bija sada? Možda negdi pod ledinom, jer bi skrenuja u nemirne vode. Naročito je to bilo važno dok sam bija u inozemstvu. Volija sam se družit s onima što su ih nazivali »neprijateljskim elementima«. Bojali se, pa i tako nazivali. Komunisti, naime, mislili da će im srušit državu. A meni bilo drago da je sruše. Samo, brzo sam svatija da sve nije tako jednostavno. Puno su vremena trošili u lovljenju jedni drugih. Vidija sam da ja nisam za to. Tribalo je znat pucat, krit se, tući se i svašta nešto. Odlučija sam pomoći svoju Rvacku na drugi način. Između ostaloga sporazumija sam se sa svojom ženom da imamo više dice. A i Bogu sam se molija. Zatim sam dava novac za naše rvacke stvari, pa sam... Ma šta ja ovo sve vama pričam? Bilo pa prošlo! Kada bi me u toj tuđini uvatila čežnja za zavičajem, najviše sam volija otići u katedralu. Ma je bila lipa, Bože moj! Visoka, s onim svojim oslikanim prozorima, tišinom, sabranošću... Uvik sam se vraća jači. Gleda sam je i mislija kako bi to bilo da je neko sruši. Bože sačuvaj! Međutim, baš se to dogodilo našim crkvama tamo u srednjem vijeku. Došli Turci i udri po njima, naravno i po nama. Zbog toga danas nemamo crkava starih nekoliko stoljeća, nemamo dvoraca, nemamo puno toga što imaju drugi narodi. Međutim, tidnemo li živit imat ćemo mi puno lipoga.

Sitija sam se ove priče o katedrali i rušenju dok se jedno susidno misto spremalo na izgradnju nove crkvice. Nema ih puno pa im ne treba velika crkva. Do sada su slavili Boga u maloj kapeličici. Zimi je u njoj bilo ladno, a liti vruće. Ali, oni su uporno dolazili, jer kako to može biti da se nediljom ne ode na sv. misu. I tako, ujediniše se i odlučiše graditi. Pokazivali su mi kako će ta nova crkvica, za njih katedrala, izgledati. Lipo je nacrtali na računalu i sad uživaju u njezinoj lipoti. Što ti je suvremena tehnika! Nešto što još ne postoji vidiš ka da je tu pred tobom. E, da, samo vidiš, a da bi i bilo tribaš zagrnut rukave. Neka, znat će oni to. Što ne bi znali, kad vole svoga Boga! Nediljom imaju i čitače i ministrante. Još su mali, ali kroz neko vrime bit će to jaka postava. Ne tribam ni govoriti kakvi će biti kad narestu. Budem li živ, odvest ću ih tada u katedralu. Dobro, imate pravo, oni će mene voditi, jer ću slabo hodati, imati štap, možda ću slabo i pamtiti te ih pitati ko je pisa ovi tekst. Nije važno, neka život ide svojim tijekom, a ja ću za svojim Bogom koji ono uskrsnu jednoga dana.

Miljenko Stojić

Cvitak, IX, 8, Međugorje, travanj 2009., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, Međugorje, 4. svibnja 2009., 13.15 – 13.45

Imenjak se ovih dana nešto uzhoda uz mene. A o čemu se radi? Ma, ni o čemu posebnom. Riza sam lozu. Triba imat grožđa u jesen, a vina za Božić. Prema tome, škare u ruke i radi. Što je, je, bilo je prilično ladno. Bogu vala, nije previše padalo, iako je ladnoća grizla uši. Neka grize. Podnile su svašta, pa će i to. Imenjaku valjda bilo sve to zanimljivo pa se nije odmica. Nek se uči. Malo je šmrka, no proći će ga. U jednom trenutku me upita di će grožđe narest ako ja to sve odrižem. Najprije me taj upita malo zbunija, onda sam se nasmija. Mora sam pristat radit i sve mu to objasniti. Jela je pogledavala kroz prozor i time mi poručivala da se kanim priče i posa dovršim što prije. Međutim, pravija sam se da ništa ne vidim. I objasnih mu da treba odrizat izrasle grane da bi naresle nove i onda na njima grožđe. Mislija sam da sam uspija. Onda me on upita zašto rizat jedne grane i čekat da narestu druge, što ne bi ostavili one prve. Stvarno je pametan. Zatra sam ga u kuću. Neka zanovita babi. Kasnije mi bilo žao, pa sam odlučija i to mu razjasnit. Naravno da ću najprije skoknut na internet. Ne znam ni ja sve. Posebno oko loze. Dugo sam godina bija u svitu i tamo nisam radio oko nje. Kopa sam kanale, radija na željeznici, radija u tiskari i još mnogo toga. Moralo se priživit. Jela se dotle brinula oko kuće i čekala da se vratim. I vratija sam se, vala Bogu.

Zanima vas tko je Imenjak? To vam je moj mali bratić. Glava mu sliči na moju, a čini mi se i ćud. Za ono prvo nemam ništa protiv, a za ovo bi mu drugo bolje bilo da je drukčije. Puno sam puteva kuša zbog te svoje ćudi. Da mi je sadašnju pamet, manje bi, međutim, tada mi se nije dalo reć. Kud naumim, tuda moram, makar pucali gromovi. Valjda će se on lakše dozvat pameti. Danas možeš pročitati o puno toga, vidjeti, čuti od stariji. Prije su nas djecu tjerali kad su stariji pričali. Puno kasnije sam sazna jedan od razloga. Komunizam. Oni bi znali pričati nešto protiv njega i bilo i je stra da mi to djeca ne bismo u svojoj naivnosti proširili okolo, pa bi onda oni s dugim ušima to dojavili vlastima i milicija bi došla po nas. Bilo tako vrime i gotovo.

Da se ja vratim rezidbi. Ima još posla oko toga. Lozu to boli, kasnije će svojim sokom zaliječiti te nanesene rane. I ako se svi ti poslovi znaju dobro napraviti, samo vidiš kako bukne i jednoga dana donese dobar urod. Mene to uvik posjeti na život. Puštamo li da raste sve što se pojavilo u tome našem životu ne će dobro završiti. Jednostavno podivljamo ko loza. Pustila one svoje grane na sve strane i misliš da je nešto, kad tamo ne donese ti ona nikakva ploda ili je on tako jadan i mršav da je bolje i ne gledat u njega. Što se može, tako smo građeni. Samo uz napor stižemo do nečega velikog. Isto ko u športu, ne ćemo sada o tome u kojem, u onom kojeg volite. Znoj frca na sve strane, ali smo sretni kad pobjeđujemo ili kad pobjeđuju naši. Tako se radi.

Miljenko Stojić

Cvitak, IX, 7, Međugorje, ožujak 2009., str. 33.

Znate, zima je... Ama, pustimo to! Što nedostaje zimi? Unutra si, vatra pucketa u kaminu, osim ako se ne griješ na struju, ulje, plin ili nešto slično, pijuckaš pomalo crno vino, opet ja u krivo, alkohol se treba trošiti što manje, tek u ritkim zgodama i to samo odrasli, istina, crno vino je, kažu, hrana, pa i lik... Polako, kud sam se zahuktao. Na što sliči ova moja rečenica. Nabrajam li nabrajam! K'o da sam pohađa bapske škole, a nisam. Jesam mnoge druge, ali te nisam. Nema od priča ništa. Triba nešto radit.

Ne znam čime se vi bavite zimi. Bilo bi mi, čini mi se, drago znati. Kažem, čini mi se, jer ipak sam ja star i bojim se da me ne će zanimati ono što vama stvara veselje. Recimo, ne bih se baš volio skijati. Spustiš se niz onaj brig ko budala, da, ne smije se ružno govorit, i poljubiš bukvu. O ljubljenju medvida ne ću ništa govorit. A ima ih danas kojima je to tako drago. Moraju reć da su negdi bili na skijanju i gotovo! Ušlo u modu, što ćeš! Jeste li to ikad vidili? Staro stvorenje, oprostite, didovi i bake, navali se na one skije i počne vožnju. Ma kakvu vožnju! Mnogi samo drže skije u rukama, kao, eto, namjeravaju skijati, ali im se trenutno ne da, a na njima skupo skijaško odijelo. Ona mlađarija nema takva odijela, međutim skija li skija. Sve triba u svoje vrime. Što ima lošega u tome da netko ne će ili ne zna skijati? Važno je kakav si čovik, kako se ponašaš u društvu, sve je ostalo bez veze.

Znala je ovo moje Jela, viri li što pišem, pa su svi lipo pričali o njoj. A volila skijat. Još je nisam poznava, a tija sam. Nema mi druge nego otići na skijalište i sklopit poznanstvo s Jelom. Bija sam s prijateljem. On je ima skije, ja nisam. Gledali smo jedno vrime kako Jela skija, nikako da prestane, a nama se nešto žurilo. Što ću drugo, nego ja uzmem skije od prijatelja, stavim ih na rame i uputim se među skijaše. Ima sam dobar plan. Kad se Jela spremala na stazu, ja sam kao slučajno prolazio ispred i morali smo zasmetati jedno drugome. Oboje smo stali. I da ne pričam podrobnosti, mi se tu upoznasmo. Međutim, bila je oštroumna. Upita me kako se mogu skijati u odijelu za izlazak. Bija sam na sto muka kako to opravdati i ne ispast lažac. Danas se oboje tome smijemo. Ona se hvali kako me prozrela, a ja kako sam se uspio dobro izvući. Takav je život. Da nema smija, svit bi bija tmuran i mračan, poput onih zimskih magluština. Triba bit jasan i otvoren, pa bila i zima. Baš gledan današnji dan kroz prozor. Sunce grije, mami vani, iako je zima i tako je hladno. Osta unutra ili vani, triba se utoplit. Zakoni života ne dopuštaju kršenje.

Miljenko Stojić

Cvitak, IX, 5, Međugorje, veljača 2009., str. 33.; Jasnoća pogledâ, Radiopostaja »Mir« Međugorje, Međugorje, 16. veljače 2009., 13.15 – 13.45

Služi li vas dobro pamćenje? Malo bezobrazno pitanje, zar ne? Tko je to vidija da pamćenje ne služi! Treba samo sist, zagrijati stolicu, ne mislim grijalicom ili nečim drugim, već stražnjicom, i pamćenje je tu. Vrcaju tada petice na sve strane. Pa da, to je za one koji idu u školu. Što s onima koji su je davno završili? Njima treba nešto drugo: životna škola. Opet se čudite! Čemu!? Čovik neprestano uči dok je živ. Prestane li, propada u toj školi, rekosmo životnoj, i mora ponavljati što je propustija. I sad se ti nemoj mučiti! Taman posla! Uostalom, to je i zanimljivo. Neprestano saznaješ nove stvari. Sve prolazi kao u igri, znojiš se, ali si poletan i opušten, osim ako ti nije pod svaku cinu stalo da pobijediš. E, to je već druga priča, možda je ispričamo jednoga dana, kao i neke druge stvari koje sam vam rekao ispričati, a još nisam. Vidim vas kako mi se rugate da sam zaboravija. Nisam! Istina, imam dosta godina, ali se trudim ispunjati svoja obećanja. Ako Bog dadne, još je pisanja pred nama. Ne dadne li, razgovarat ću gore s anđelima o vama i o svojim obećanjima. Nadam se da ću stići k njima. Trudim se biti dobar, iako moja Jela ponekad vrti glavom, a nekad i unuci s njom. Ma, to oni mene više zafrkavaju, nego što ozbiljno misle. Barem se meni tako čini.

A kad smo već kod pamćenja, da vam ispričam jedan svoj doživljaj ovi dana. Iša ja kod jednoga čovika u Split. Triba sam s njim obaviti neki posa i da mi bude ugodnije poveja sam još neke prijatelje sa sobom. Budući da ne znam točno di stanuje, upalija sam ono čudo koje zovu putni navigator ili tako nekako. Meni i još nekima se to ne sviđa pa smo jednoga dana, vozeći se, nazvali ga »tetka«. Baš tako. Ženski glas govorija nam je neprestano koliko još kilometara ima do nekog mista, da skrenemo livo, desno, polukružno, ovako-onako, tako da nam nije ništa pametnije palo na pamet nego »tetka«. I otada ga tako zovemo. Vodila nas je tetka, dakle, prema Splitu. Uživali smo u vožnji. Sve je išlo ka podmazano. U jednom trenutku tetka postavi zastavicu. Još malo pa smo stigli. Odlično! Ali, uličice starog dila grada su uske, neke su jednosmjerne i, naravno, promašili smo. Tetka je govorila da preračunava put i upućivala nas kako se vratiti kamo treba. Malo smo je slušali, malo nismo i na kraju se nađosmo pred jednim zidom. Prikorno smo je pogledali. Što sad? Zovi čovika kojem idemo. Iznenadili smo se, uopće nismo bili blizu. Ali kako? Ulica odgovara, broj kuće također. Tetka je šutila. Sitih se kao grad utipkati Podstrana, jer tamo smo išli. Tetka živnu i dade nam putanju za istu ulicu i broj, ali na drugom mistu. Naše je pamćenje krivo. Split je u blizini, ali nije u Podstrani. Rekosmo da se više ne ćemo ljutiti na tetku. Sjetismo se one izreke da najprije treba pomest isprid svoji vrata. A čovik nas ugosti, što ću vam reći!

Miljenko Stojić

Cvitak, IX, 5, Međugorje, siječanj 2009., str. 33.; Radiopostaja »Mir« Međugorje, Jasnoća pogledâ, Međugorje, 30. ožujka 2009., 13.15 – 13.45

Zamirisali mi ovi dana uštipci. Jela i pekla, ja drima, kad ono... Tija sam jedan jamit, ali me ona kucnu žlicom po prstima i reče da najprije moram nešto napravit pa tek onda zaradit nagradu. Sreća da nije nikog bilo u blizini, moga sam se osramotit. Priznajem, malo sam sinoć do kašnje gleda televiziju i danas mi se ne da priviše radit. Otiša sam vani malo uvatit zraka. Ima pravo, malo ću se potrudit i dobro i njoj i meni.

Sićam se kad smo u baraci u Njemačkoj pekli uštipke. Bolje su mirisali nego sada, iako i moja Jela odlično sprema. Znate, daleko si od kuće pa ti je sve domaće puno bliže. Ti dana odnekle smo dobili malo pršuta, onog našeg domaćeg, i što ćeš drugo nego zaželit se uštipaka. Taman se vratili s bauštele, gladni, žedni, kišu bi popili, a pojeli brdo, pa taman bilo i ovo naše ercegovačko. I tako, počeli mi to peć, dimi se na sve strane, kad nešto zasvira. Što je sad? Stvoriše se vatrogasci. Majko mila! Neki pametnjaković mislija da gori baraka i zovnija ih. Priside nam rađa. Srećom stvar je spasila konzerva i pivo, pa smo tako zaboravili na globu koja nas je čekala. Svi smo od ti piva i konzervi imali velike trbuhe, tako da su ljudi mislili da nam je dobro kad bi se vratili doma za odmor ili urlap, kako smo govorili. Ne ću vam tumačit od koje točno njemačke riči dolaze ovi nazivi, valjda učite taj jezik pa sami potražite. Moram priznat, najbolja je domaća hrana. Naročito volim kad joj se doda koja kapljica maslinova ulja. Što je tada lipo! U mene ga u kući, oprosti Jele, u nas ga u kući, uvik ima. Prilično ga svi volimo a i susidi su se na njega navikli. To ti je jednostavno život. Palo mi to na um dok je pratar govorija o mudrim i ludim divicama. Sićate se, evanđelje kaže da su pozaspale čekajući svadbu, a kad je ona počela mudre su imale ulja u svjetiljci, a lude nisu. I naravno, ko je bija spreman uša je unutra, ostali van. Ima je pra Ante pravo kad je reka da je ono ulje u svitiljkama ustvari naša dobra djela u životu. Pa ja, što to ne bi bilo tako. Kad nas Bog pozove k sebi, imadnemo li toga ulja ući ćemo k njemu, a ne imadnemo li ga... Bolje i ne mislit na to.

Maslinovo ulje mi se jedino nije svidilo kad mi se prolilo po računalu. Srećom, bilo je to samo po tipkovnici, ali ipak. Bila mi je dobra i nisam je tija bacit. Namučija sam se dok sam je doveja u red. Očito ulju nije bilo misto blizu nje. Ona je, naime, bila na svom mistu. Upamtija sam to i sad bolje sklanjam stvari po kući, a Jeli nikako nije jasno kako sam se odjednom prominija. Dogodilo se to u vrime Božića pa je mislila da je zbog toga. Imala je donekle pravo. Ali, nema ništa od odluka ako ih se ne sprovede u čitav život.

Miljenko Stojić

Cvitak, IX, 4, Međugorje, prosinac 2008., str. 33.; Radiopostaja »Mir« Međugorje, Jasnoća pogledâ, Međugorje, 2. veljače 2009., 13.15 – 13.45

Gleda sam ovi dana malo više televiziju nego inače. Znate zbog čega? Netko je ubio Ivanu, kći jednoga našega odvjetnika. Zaprepastilo me to, kao i čitavu Hrvatsku. Kako netko može nekoga ubiti, pa da je i kriv, što po svemu sudeći nije bija slučaj kod Ivane. Nitko nema pravo uzeti zakon u svoje ruke. To u nekim slučajevima može samo država, a u svim ostalima samo Bog. Očito, ima nas svakakvi, ne ću reći ima ih svakakvi. Ljudi smo i svi grišimo, samo ne ovako brutalno.

Na mistu je pitanje zbog čega na ovaj način počinjem jedan tekst u časopisu kao što je Cvitak. On bi treba biti časopis za sritno ditinjstvo, tako često predstavlja sam sebe. E, upravo zbog toga ovako pišem. Dica nemaju sritno ditinjstvo, ako su stariji zli. Znam da ih je teško preodgojiti, ali vridi pokušati. Možemo, recimo, početi moliti da svit oko nas postane bolji, da se ljudi posjećuju, da ne pričaju loše jedni o drugima, da se međusobno pomažu..., ma ima tisuće molitava koje bi se mogle moliti. Virujem da su neke i vama pale na pamet dok ste ovo čitali. Nije važno koju molitvu molimo, svaka je dobra, važno je da se moli. Ona predstavlja našu vezu s Bogom. A zar ima išta silnije nego imati vezu s Bogom? Predivno, rekla bi teta Luca. Naravno da jest, samo bi se tribala sitit da ovo vridi i za nju dok ogovara druge oko sebe. Nije da ja nju sada želim oblatiti pred svima vama. Ne ću vam reći tko je ona. Kad pročita, znat će da se i vi s ovim slažete pa će virovatno prominit svoje ponašanje. Tko kaže da je to teško? Samo rekneš da oćeš i gotovo! Ali, kako reći!? To svatko sam za sebe čini. Pomoći nema. Potpuno isto k'o u učenju. Uzalud knjige, učitelji i prijatelji ako sami ne zagrijemo stolicu.

Nego, reko nešto o vezi. Ima i drugi veza koje su važne, a ne samo one s Bogom. Recimo, ovi dana meni je bila važna veza mog monitora i računala. Nešto se bilo tu pobrkalo pa su mi se boje pred očima neprestano minjale. Nemojte se smijat i reći da mi je to od starosti ili, ne daj Bože, od pića. Jedino mi bila utiha što su nanosile obično na plavo. Tada bi se sitija sunca, neba, nebesa i bilo bi mi lakše. Umova sam kako to popraviti, ali nije išlo. Na kraju sam monitor preda jednom prijatelju, stručnjaku za računalnu tehnologiju. Zamislite što je bilo? Ništa! Upravo tako. Kod njega je monitor besprijekorno radija. Mica ga, gnjavija ga, on radi k'o švicarski sat. Što će drugo, na kraju mi ga vratija. Najvirovatnije da nisam dovoljno pričvrstija one poveznice. Podsitilo me to na dane u tuđini. Sam si, nigdje nikog tvoga, a treba živit. Spašava te jedino veza s drugim ljudima. Uostalom, znate i vi o čemu se zapravo radi. Sitite se samo igre, pomoći u učenju, odlaska kući... Uvik je bolje u društvu, čoviku je nemoguće živiti sam.

Miljenko Stojić

Cvitak, IX, 3, Međugorje, studeni 2008., str. 33.; Radiopostaja »Mir« Međugorje, Jasnoća pogledâ, Međugorje, 26. siječnja 2009., 13.15 – 13.45

Gleda sam nešto ovi dana prvašiće. Dobro su se snašli. Ne boje se više doći u školu, sjatili su se s drugima, ozbiljno vuku one svoje glomazne torbe, svaćaju da postoje i zadatci koji se moraju napraviti za sutra. Oni lažno osjećajni rekli bi da im ih je žao, a ja bi reka da je dobro da se vižbaju za život. Ne opravdavam time postupak da im se nepromišljeno množe zadaće, nego samo želim reći da tribaju odrastati i da im ta vižba ni malo ne će naškoditi.

Dok ovo govorim, prisićam se ne svojih prvih školskih koraka, već prvih koraka u tuđini. Možda ću vam drugom prilikom o tim školskim koracima, sada mi se ne čine tako važnima. Došli mi, dakle, u Njemačku. Bilo nas je podosta iz našeg kraja, a također podosta i iz našeg sela. Nije se održavalo nikakvo svitsko ili europsko prvenstvo u ovome ili onome, nego smo došli raditi. Zacijelo da bismo ostali kod kuće da smo se negdje mogli zaposliti. Ali u to je vrime carevao komunizam i gospodarstvu nije išlo u skladu s gospodarstvom na Zapadu. Čak i kad je čovik ima novca nije moga kupiti sve što mu triba, jer je toga jednostavno nedostajalo. I da bismo prehranili obitelji morali smo ići na taj »truli Zapad«, kako su ga komunisti zvali. A nama je izgleda tako sočan i zdrav. Spremno smo podnosili sve muke samo da uđemo u taj novi svit. To je ko kad ti niču prvi zubići. Boli, ali si radostan kad izrastu. Ne znaš to opisati ričima, još si premali za takvo nešto, ali osićaš kako hranu bolje i lakše grizeš. Znali smo svoj rvacki jezik, o njemačkom nije bilo ni spomena. Najvažnije nam je bilo naučiti kako se zovu alatke kojima radimo. Nakon toga moglo se krenuti u učenju naziva hranidbenih potrepština. Bože moj, što je tu bilo smija! Recimo, želiš kupiti komad svinjskog ili telećeg mesa. Budući da ne znaš jezik, nema ti druge nego upriti prstom u bilo koji komad mesa ter nakon toga zamukati ili zaroktati. Trgovcima je tad bilo jasno što hoćemo, a nama drago da smo se sporazumili. Morali smo odrastati i priživiti u tom svitu. Pojedini od nas tek su imali 18 godina.

Znam da je vama danas lakše i da su drukčija vrimena. Ne žalim se ja na to, kako neki čine. Hvala Bogu da je došlo vrime da smijemo pivati svoje pisme, birati između više predloženih, a ne samo između jednoga, otići nekamo na odmor. Istina, nije svima ovako. Rat je neke potira iz njiovi krajeva, neki teško nalaze posa, neki bi tili nešto više. Međutim, općenito gledajući danas je drukčije. Živimo u demokratskom društvenom okruženju i nadamo se da će stvari ići bolje.

Vidite kako se raspričam kad uspomene počnu navirati! Da sam tada imao računalo ko sada! Čuda bi napravija. Sve bih lijepo zapisa i ne bih sada poput prvašića nastoja na vrime dovršiti svoj zadatak. Međutim, neka zubići samo rastu. Mislim vaši, ne moji. Meni su neki već ispali, odnosno zaminija sam ih umjetnima, a vi svoje čuvajte. Tribat će vam. Dug je život. Pomaže im ne samo četkica i pasta za zube, nego i učenje. Kako? Lipo. Reći ću vam samo da ima razni vrsta zubića, a vi dalje razmislite glavom.

Miljenko Stojić

Cvitak, IX, 2, Međugorje, listopad 2008., str. 33.; Radiopostaja »Mir« Međugorje, Jasnoća pogledâ, Međugorje, 5. siječnja 2009., 13.15 – 13.45

Dok počinjem zapisivati događaje iz svoga života, vani se polako približava jesen. Dica krenula u školu, grožđe sazrilo, smokve smo već pobrali, i još bi se mnogo čega moglo nabrojiti, ali to ostavljam vama. Meni je prostor ograničen i moram s Božjom pomoći polako krenuti prema svom zadatku.

Da vam pravo kažem, ne znam što mi bi pa ovo prihvatih! Ne ugledam se ovim riječima na Računalka i Dragu. I oni su, naime, slično govorili. Meni se samo čini da imam više prava od njih to reći. Puno sam stariji i od njih i od vas koji ovo čitate, već sam did, i kako ću vam uspješno prenijeti svoje misli? U moje vrime sve je to nekako bilo drukčije. Ne ću reći ljepše, jer je zacijelo i vama vaše vrime lipo. Ma, kušat ću govoriti onako kako govorim svojim unucima. Stvarno su mi dobri. Idemo zajedno na šetnju, pričamo, kupujem im slatkiše i sladoled, zbog čega se njihovi roditelji ljute, ali to je život. Kad ćeš jesti takve stvari nego u ditinjstvu! Istina, ako se pretjera pokvare se zubi, pa stotinu poteškoća. Pazim zbog toga i ja i nekako smo na kraju svi zadovoljni.

Virujem da ste već primijetili, kao i ja, da mišam ijekavicu i ikavicu. Mislio sam sve popraviti, na računalu to nije teško, a onda se sjetih zbog čega ne bih ostavio ovako kako jest. U školi učite ijekavicu, i to je dobro, propisi su sada takvi i trebamo ih se držati, inače se ne ćemo uspjeti razumiti. S druge strane kod kuće obično govorimo ikavicu, onaj jezik koji su nas naše matere naučile. Jednom ćemo šire o svemu ovome, sad samo ovoliko. Nadam se da se vaše učiteljice ne će ljutiti. S njima vi govorite onako kako one zahtijevaju, a sa mnom, didom Jozom, onako ćemo po domaću, dico moja. To obogaćuje cilokupni naš hrvatski jezik, dopušta mu rasti i jačati. Nemoguće je odbaciti sve što smo bili kroz povist i čemu ćemo se možda jednoga dana opet vratiti.

Primitili ste još nešto. Pišem na računalu što se ne bi očekivalo od čovika mojih godina. Ima to svojih velikih razloga. Jednom ćemo i o tome. Sada je važno samo da se što prije i što bolje upoznamo. Budem li gnjavio slobodno recite da prestanem. Reći ću i ja vama, ako budete takvi, mislim ako čujem kakvi ste. Ne trebamo se stidit jedni drugih. Nitko nije popija svu pamet svita. Zbog toga slušajmo i učimo se zajedno.

Nemojte me odmah pitat što ću vam sve pričat. Ko da ja to znam! Nadam se da će biti dovoljno za vrime koje mi je udijeljeno. Proša sam puno svita, svašta vidija, svašta učija, svašta doživija, pa da ne bude dovoljno!? Ne triba u to dvojiti, dico moja. Did će vama Jozo mnogo toga ispripovidit, čak i više nego što sam reka svojoj babi, to ja onako iz milja, svojoj Jeleni, odnosno Jeli. A nisam ni ima kad. Tribalo se skućit, došla dica, tribalo radit, onda počeše ić u školu, pa se poslin počeše ženit i udavat, i vrime proleti. Ne će Jela saznat nešto posebno. Sve velike stvari ja sam njoj davno kaza. Čut će one male, kojih se i ja tek sada prisjećam. Skuha li mi zbog toga dobru crnu kavu, nalije malčice crnog vina, bit će mi to najbolja nagrada. Zapalit ću još lulu, a da, ne smi se pušit, i to je to.

 Miljenko Stojić

 Cvitak, IX, 1, Međugorje, rujan 2008., str. 33.; Radiopostaja »Mir« Međugorje, Jasnoća pogledâ, Međugorje, 10. studenoga 2008., 13.15 – 13.45