»Dosta je bilo. Sutra ću ih sve sredit. Pokazat ću ja njima tko je hrvatski bojovnik«. Nastavio je dalje uz obilnu psovku i prostačenje.

Miran ga je gledao spokojno. Nije ga ovakvog poznavao. Kada je dovršio, rekao mu je: »Što ti je? Čudne se stvari s tobom događaju. Misli malo na sebe.«

»Da mislim na sebe?! Da ih pustim da sve pobiju?! Ma, što je tebi?! Da nisi i ti ko i oni«, ugrizao je.

»De, ne budaleči. Reci o čemu se radi.«

»Radi se o tome da su i Englezi pobili poput stoke. Pucali su na nji ko na streljani. Jesi li sad zadovoljan?«

»Ti opet budalečeš. Ža mi je ljudi. Do mene je doprla vijest da su ih bila trojica. Je li tako?«

»Da, bili su to Šuki, Jole i Žuti. Dvojica oženjeni, jedan neoženjen, sveukupno devetero dice...«, nastavljao je Zdenko zagrižljivo.

Miran je gledao nekuda kroz prozor. Poznavao je dobro ove bojovnike. Bili su među najhrabrijima. A sada ih više nema. Kojom srećom da njih ima, a da rata nema. Ali, obratno je jer neki tako hoće. Šire se glasine da je i ovaj rat djelo upravo tih Engleza. Potpalili vatru i došli raspirivati je da izgori ono što oni misle da izgorjeti treba. Izgleda da su sudjelovali i u nedavnom pokolju o kojemu sada trube na sve strane i okrivljuju brojčano nemoćnije Hrvate. Što ti je politika, engleska politika!

»I što sad namiravaš?«

»Zaboravija si, maloprin sam ti reka. Pobit ću i.«

»Ti ćeš njih pobit? Koliko imaš zrakoplova, tenkova, ljudstva...? Da možda nemaš atomsku bombu? Priča se da se i to može kupiti tamo na Istoku.«

»Što te briga čime! Pobit ću i i gotovo. Moja stvar. Hoćeš li mi doći na sprovod?«

»Hoću. Međutim, mislim da bi prije trebalo pokopati ove dečke. Dojadilo ti pokapat pa hoćeš otprhnuti. Ne ide to tako.«

»Vidi pameti. Zbog čega ih ti i ostali ne biste zakopali? Zajedno smo vježbali na planini. E, divna vremena.« Zdenko je otplovio u prošlost. »Znali smo da će jugovojska i velikosrbi navaliti. A i nije to bilo teško pročitati. Kada su ono iz Hrvatske krenuli prema nama, sve je bilo jasno. Jedino nije bilo jasno, a možda i jest, nekima koji se sada s nama tuku. Bilo je teško, ali zanosno. Otimali smo svoju slobodu. Onda dođoše ovi prokleti tuđinci i počeše vodu okretati na svoj mlin. Vidiš da rade krivo, a ništa im ne smiješ. Samo, prominit ćemo mi to, prominit.«

»Tebi stvarno nije sve u redu u glavi. Uvik isto. Okani se više tih Engleza. Pošalji ih k vragu i privati se posla. Ta sam znaš da smo noćas izgubili jedan rov. Treba ga vratit nazad. Je li ti jasno o čemu ja uopće govorim?« Miran je izgledao zaista ozbiljan.

»Jasno mi je, ali mi je i jasno što trebam učiniti. Dok sutra ne pođem k njima, reci u čemu da ti pomognem. Jedino ne želim stradati bez da sam njih posjetio. Njih, čuješ li ti to!?«

Miran ga je gledao. Shvaćao je da ga je teško otrgnuti od nauma. Pa, zar stvarno ne može proniknuti u sav besmisao rata, potrebu da se unatoč svemu ostane trijezne glave?

»Odrastao si čovik, čini što hoćeš, ali kao bojovnik moraš znat da se ne možeš ponašati prema osjećajima. Svaki tvoj potez ima posljedica po domovinu. Nije valjda da ti je postala otrcanim izrazom!?«

»Nije i ne će. No, moje dite ne može imati ćaću kukavicu. Zrinski je strada, ali mi danas imamo slobodu. Stradali su i oni na Bleiburgu, i oni u zatvorima... Danas se njima ponosimo...«

»To bi ti tija! Da se tobom ponosimo! Hoćeš li možda da ti negdi stavimo kip? Može li ispred općine? Tamo bi baš dobro staja.«

»Neka tebe tamo stave. Meni je dosta da me dica spominju.«

»Znaš li ti da će svi skočiti na nas ako samo pipneš te ljigave Engleze«, kušao je Miran drukčije. »Oni imaju veze, medije. A što ti imaš? Motorolu! Ni nje ne bi ima da je nisi od njih prokrijumčarija. Kušaj postići naumljeno, a da ne uvridiš moćnije od sebe. Privarit ih! To ti je mudrost! Sve ostalo je budalaština.«

»Stvarno si pripametan danas. Nego, dosta ovoga. Ja odo kući. Ako ti štogod do sutra triba, zovi. Idem još dovršiti neke poslove.«

Vrata su se bučno zatvorila. Miran je buljio u strop. Noć je polako padala.

Zdenko je sutradan bio točan. Sastanak s Williamom zakazan je u 10.00. Nije rečeno o čemu će se govoriti. Vjerojatno će opet nešto lagati, mutiti, možda se i derati kao prošli put. Ali sada će svi oni zapamtiti. Samo da bombu neopaženo unese i da ništa ne primijete na njemu.

Vojnici na ulazu bili su bahati, hrvatskim bojovnicima činilo se da na njih gledaju kao na nekakve domoroce u najzabitijoj afričkoj džungli. Kolonizator ostaje kolonizator, prolazilo im je kroz glavu.

Nisu ih pretresali na ulasku i Zdenko je bio zadovoljan. Oružje su morali predati, inače od sastanka ne bi bilo ništa, a možda bi ih i pobili. Razlog je lako naći.

Počelo je kao i obično. William je s visine poučavao hrvatske bojovnike. Trabunjao je nešto i o povijesti. Ne o svojoj, već o ovoj ovdje. Kao da on zna išta više osim pucati u onoga na koga su ga uperili, mislio je Zdenko. No, ovaj put nije bio miran kao prije. Opro se. Čak mu je ulijetao u riječi. Ozračje se zguslo. Mirisalo je na svašta. Izaslanstvo je pozorno motrilo što se događa. Engleski vojnici postali su prijeteći raspoloženi. Zdenko je odjedanput živčano poletio rukom prema unutrašnjem džepu vojničke odore. U trenu je osjetio da su svi pogledi upereni na tu njegovu ruku. Englezi su se postavili u borbenu gotovost.

Bomba je bila hladna i nijema. Zastao je na trenutak, a glavom mu je proletio čitav život, zajedno s ovim ratom. Pojavila su se njegova djeca, djeca poginulih. Gledali su ga nijemo.

Polako je izvlačio ruku i polako se počeo smiješiti. Držao je kutiju Marlbora. Osjetilo se olakšanje u prostoriji. William je psovao na stražu. Zdenko se smiješio.

»Dobar je. Tvrdo pakiranje. Jučer smo ga dobili. Neki vaši su nam ga prokrijumčarili. Pušite?«

Naziralo se proljeće. Na okolnim brdima snijeg se topio, a vojnici sanjali o prestanku rata. Bosna je živjela svoju povijest.

Miljenko Stojić

Riječ, I, 1-2, Brčko, 2007., str. 21. - 22.; Radiopostaja »Mir« Međugorje, Riječ po riječ, Međugorje, 1. listopada 2007., 20.30 – 21.15